Branič

Број 7-12

„Б Р А Н И Ч"

Страна 143

је рецензент бар то уочио, добро би му дошло, јер ако ништа друго, бар би му та замерка била колико толико умесна По неким примерима могло би се јшслити, да рецензент намерно прелази летимице преко ствари и да се навлаш прави да не види оно што треба да види и што може свако да види. Али рецензент то не ради намерно, већ је то нека његова нарочита особина, да у књигама не види оно шго је изрично написано, и с друге стране да тамо нађе и оно чега уопшге нема. Као доказ за прво нека послужи овај пример. На стр, 20 поменуте његове брошуре он каже : »Законик забрањује крвну освету (чл. 5, 18),« док међутим чл, 5 изрично допушта крвну освету над убицом, јер га може убити не само брат убијенога, наго и »најкрејњи Црногорац или Брђанин«. Као доказ за друго, тј. да рецензент налази у књигама и оно од чега тамо ни трага нема, нека послужи овај пример. На истој (20) страни дословце стоји; »Законик ступа на снагу од дана кад га скупштина прими (чл, 2, 14, 15, 17, 19, 21).« Међутим у поменутим члановима од свега тога нема ни помена, јер они говоре о сасвим другим стварима. Рецензент је, дакле, дошао до тога свога тврђења начином, који је за нас потпуно загоаетан. 10. — Говорећи о томе, да према мојим речима постоје две врсте прописа: млађи и старији, рецензент каже: »Према њему (мени) између осталих у раније треба убројити и параграфе 1, 2, 3 и 4«.,., иако ја нисам нигде рекао да § 4 спада ни у ранше ни у доцније одредбе. Као доказ за своје мишљење да неки прописи имају лепши и углађенији облик него други, ја сам примера ради навео неколихо такзих прописа и од једне и од друге врсте, али §4., као и неке друге прописе (6, 7, 13, 17, 24 и 26) уопште нисам ни споменуо, јер нисам вршио њихово лимитативно набрајање, него само примера ради. То се види из става који о томе дословце гласи: »Тако нпр. прописи §§-а 1, 2, 3, 5, 8, 9, 12, 21,25, 27 итд., имају углађенији облик него прогшси §§-а 14, 15, 16, 18, 19, 20, 22, 23, што ће рећи да су први старијег, а други познијег датума« (стр, 6). Међутим рецензент и поред такве констатације тврди, да ја убрајам § 4 у раније, а затим доказује како је то моје мишљење нетачно, јер из коментара иллази да је то један од млађих прописа. У ствари рецензент овде обара тако рећи своје сопствено мишљење, јер је он, а не ја, сам и за свој рачун убројио § 4 прво у старије прописе, да би затим могао доказати да он спада у млађе. И овде би човек могао помислити да рецензент намерно изврће прави смисао мојих

речи рецимо због неког личног нерасположења према мени; али није тако, јер он поступа на исти начин и према другим писцима, иа се због тога може пре узети, да је то начин његовог научног расправљања: он приписује другима мисли и схватања, које они уопште немају. О тачности овога уверава ме поменута брошура његова у којој се на стр. 6—16 расправља о постанку Петрова законика и наводи седам разних мишљења о томе кад је постао тај законик, а у расправљању тога питања узело је учешћа, према наводима рецензента, преко шездесет писаца, које страних које домаћих! Шта је у ствари? — Све оне писце који су ма због чега и ма којом приликом споменули Петров законик према свом или оном издању или према овом или оном посредном извору, и не слутећи да је спорна година његова постанка, писац је стрпао у ону групу у коју долази година коју је издавач, односно посредни извор означио као годину постанка Законика, па затим прича надугачко и нашироко како то мишљење није тачно. Очевидно је, дакле, да овим доказује своје потпуно непознавање метода у научном расправљању и толики исти недостатак критичности, која је за такво расправљање неопходна. 11. — Последња земерка рецензента, да би боље било да сам онај део етнолошког материјала, за који сам и сам рекао да га уносим у већој мери него што би требало, објавио на ком другом месту, јер се овде због њега губи целина, и књига непотребно повећава, неумесна је као и све друге замерке његове. Целина се не губи, јер је све оно што чини суштину, целину, књиге тако видно истакнуто (параграфи и њихови бројеви штампани су масним, а законски текст и све важније речи и изрази разређеним словима), да све то одмах пада у очи чим се књига отвори. Осим тога, додати су на крају ове иначе мале књиге од 76 страна и првглвд параграфа по садржини и регистар речи и израза које садрже закон и коментар. А то све скупа чини да може свако, па и најпростији лајик, наћи брзо и лако све оно што му треба. Књига се није повећала »непотребно,« него због стварне потребе, јер \г материјал, који се могао одвојити без велике штете по коментар онакав какав је обећан (в. стр. 7—8), врло мали, управо толики, да се сам за себе не би могао објавити, а да се добрим делом не понове ствари које су објављене у комонгару „Васојввичког закона". Ово стога, што је срж, суштина овог материјала морала бити објављена у коментару, а они ситнији детаљи из народног живота који су могли изостати, изгубили би своју праву