Branič

Страна 20

„Б Р А Н И Ч-

Број 1—6

пресуда није са онога простора са кога сам ја прикупљао правне обичаје, него из сасвим другог краја нашега народа, те је и с те стране неумесно позивати се на њу по овоме питању. 9. — На стр. 22 своје расправе ја сам рекао, да по нашем позитивном праву вереница не може извршити прељубу тиме што би имала полни сношај са другим лицем, а не са својим вереником, јер између вереника нема брака, па стога не може бити ни браколомства, док насупрот томе: по српском обичајном праву обљуба веренице била је у свему изједначена са обљубом удате жене. Г. Томић тврди, да овај други део моје констатације, који се односи на српско обичајно право, није тачан, „...јер је у погледу веренице било разноликијех случајева, па и разноликијех решења и казна (Богишић, 3 б о р н и к, стр. 181—184), али је најтежа казна постизала вереницу у греху с вереником тамо где је примењивано обичајно право, које је проистицало из одредаба Крмчије (Т а м о, стр. 183 и чл. 15. Грбаљског законика)". — Овако погрешан закључак је г. Томић извео због тога, што није разумео ствар о којој се говори. То се види по наводима односних цитата из Зборника Крмчије и Грбаљскогзаконика, јер се тамо говори о обљуби између самихвереника, а у мојој је расправи реч с а м о о оној обљуби коју вереница изврши са другим лицем, а не са својим вереником, дакле, о обљуби која одговара обљуби удате жене коју ова врши са другим лицем, а не са својим мужем, јер само таква обљуба може да сачињава радњу која се сматра прељубом. Међутим у целом Зборнику, а најмање на означеним странама (181—184), нема ни једног јединог податка који би говорио о томе, како се поступа са вереницом која је изневерила свога вереника, већ се тамо говори о поступању са вереницима кад они сами једно с другим погреше, а такве обљубе немају никаква интереса за моју расправу о браколомству. За моју расправу су били од интереса само они случаји, који говоре о поступању према вереници која је извршила обљубу с другим лицем, а не са својим вереником, јер само такви полни односи веренице одговарају прељуби удате жене, а таквих случаја нема ни код Богишића нити у другим изворима које наводи г. Томић. 10. — Исто тако г. Томић тврди, да је нетачан мој навод по коме су стари Јевреји обљубу веренице у свему били изједначили са обљубом удате жене, „...јер су, вели, разликовани разни случаји", а у неким случа-

јима казне није никако ни било. Те разне случаје г. Томић налази у стиховима 25—27 из XXII главе пете књиге Мојсијеве, који гласе: „Ако ли у пољу нађе човјек дјевојку испрошену и силом је облежи, тада да се погуби човјек који је облежа; а дјевојци не чини ништа, није учинила гријеха који заслужује смрт, јер као кад ко скочи на ближњега својега и убије га, така ти је и та ствар; јер нађе је у пољу, и дјевојка испрошена вика, али не би никога да је одбрани." Дакле, као што се види, ови стихови говоре о силовању веренице, и као такви немају никакве везе са предметом моје расправе. Насилна обљуба и удате жене и веренице не улазе у појам прељубе као драговољне радње, него у појам једног сасвим другог кривичног дела које се зове силовање, а ја о силовању нисам писао расправу, него о браколомству. Г. Томић је, дакле, и овде дошао до сасвим погрешног закључка зато, што је побркао два потпуно различна правна појма, прељубу и сил о в а њ е. 11. —. Г. Томић ми замера, што сам се у својој расправи на два места позвао на нештампана предавања једног професора и што сам на једном месту узео етнолошко градиво из једног дневног листа, јер су, вели, предавања у већини случајева компилативног карактера, „а за белешке из дневних листова зна се како се пишу и од колике су вредности". Међутим замерка је неумесна у оба своја дела. У првом стога, што би било неозбиљно критиковати оригиналност мишљења изнетих у професорским нештампаним предавањима, али позивати се на њих — у недостатку друге литературе — као на доказ о тачности неких чињеница, не само што није неозбиљно, него је сасвим оправдано. Јер ако у таквим предавањима не мора бити оригиналности, тачности мора бити у сваком случају. А мени за дани случај није ни била потребна оригиналност професорских предавања, него тачност тамо изнесених података. Други је део замерке још неумеснији, јер са узимањем етнолошког градива из дневних листова нити сам ја почео први, нити ћу бити последњи. „С р б с к е Н о в и н е" и други дневни листови служили су, служе и служиће као извори не само за етнолошко градиво, него и као извори за историску грађу. И чудновато је, како г. Томић пребацује другима оно што би и сам радио, јер зар се он не би никада послужио поузданом грађом из „С р б с к и х Н о в и н а" и других дневних листова? — Или је можда ова замерка учињена само ради тога да их буде више на броју?