Branič

Број 1—6

„Б Р А Н И Ч"

Страна 45

му Н. чули, а жена Н. је навела да је муж својом љубомором толико прогонио и злостављао да је она мужевљеву кућу морала напустити. Као доказ тог психичког злостављања, који резултнра из љубоморе, она је навела и мужевљеву тужбу пред духовним властима. Из те тужбе види се да је недоказано сумњичи, а морално понижава и клевета. Са таквим мужем који пред властима жену своју за прељубницу издаје, а прељубу не може да докаже, она сматра да не може наставити брачну заједницу. Судећи духовни суд у оваквој распри није нашао законског основа за развод брака, па је и пресудио да брак у снази остане. Противу пресуде жалили су се и муж и жена. Први што није хтео да брак продужи са прељубницом, која га је чак и напустила а друга што није хтела бити жена човека, који је тако тешко и злонамерно оптужује, а своју оптужбу ничим не доказује, Велики Духовни Суд је пресуду поништио, а брак на штету мужа развео, са разлога што глава 49. тачка 5 Кормчије за основ развода узима и случај, кад муж жену као прељубницу оптужи, а притом прељубу не докаже. Пошто тај случај овде постоји то је суд, ослањајући се на. Кормчију и § 93 Грађ. Зак. своју пресуду и образложио. Питање је сада, да ли се стриктно тумачећи законски текст — ово гледиште може бранити. Узме ли се при тумачењу, а при недостатку других мерила, да је меродавна воља законодавчева из времена доношења закона — онда ово гледиште није на закону основано. Супротно би било кад би се тумачење вршило с обзиром на данашње друштвене прилике и потребе, које заиста далеко одскачу од оних из четрдесетих година прошло-г века. У овом случају гледиште из пресуде било би оправдано, јер заиста не само црквени већ и грађански морал не слаже се с тиме — да. се под оваквим околностима настави брачно мучење. Најзад, ако је брак светиња, онда се под овим околностима не би могао ни наставити. Али у режиму првог тумачења није тако. Ако су случајеви за уништај и разводбрака лимитативно у закону сдређени — онда примени Кормчије овде нема места. Законодавац је из Кормчије издвојио законске основе, па и кад би Кормчија остала на снази за све друго, она би ипак у питању законом побројених основа за развод и уништај брака — устукнула пред новијим законом. Кад овако не би било, онда би произлазило да је Кормчија много либералнији закон од нашег грађаиског законодавства.

Произлазило би да су за уништај и развод брака грађанским путем основи много рестриктивнији. Из овакве праксе произлазило би да се због оптужења недоказаног браколомства а следствено томе и клевете између супружника црквени брак мол<е развести, дочим због истог таквог основа грађански брак морао би остати у снази. Познато је да црква у браку гледа много већу светињу и свечаност, него грађански закони, те да су и услови за развод брака по црквеном праву много тежи. Држећи се овог тумачења пресуда Великог Духовног Суда, колико год она одговарала савременим правним и моралним појмовима, не би ипак била у сагласности са позитивним законом. Д-р Вук. Једна одлука Касационог Суда и § 291. Г. С. П. Тужиља О. тужбом својом Бр. 56973/29. год. тужила је Првостепеном Суду за град Београд С., коме је суду преставила: Да је упућена решењем извршне власти Бр. 32894./29. на парницу против С., да у њој докаже својину на стварима, које су узете у попис по тражењу забране С.-а.а које су се налазиле код дужника А., и да је она тужиља истакла своје право својине на овим стварима. Тужиља О., повела је овај спор пред горњим судом и за доказ својих навода, о својини на пописаним стварима — поднела је рачун фирме Д.— која јој је те ствари продала, и као допуну овим доказима понудила је допуну клетву. Тужена страна у одговору на тужбу Бр. 66781./29. није признала тужбено тражење — а доказе је оспорила. Горњи суд пресудом својом Бр. 74833/29. расправио је овај спор на основу допуне клетве, нашавши да је тужбено тражење доведено, поднетим доказима, до велике иероватноће. Ову пресуду одобрио је Апелац. Суд пресудом својом Бр. 11847./29. а Касац. Суд одлуком својом Бр. 5660./30. оснажио је пресуду Апелац. Суда. Покушаћемо да дамо одговор — на питање да ли рачун издат од стране продавца — овд. фирме Д.— може да служи као доказ о вероватности извесног права — и да се на основу те вероватности досуди у смислу § 211 Г. С.П. допуна клетва. По § 291. Г. С. П. допуној клетви има места кад — „парничар сведоцима (или у случају § 213. Г. С. П.) није могао спорну ствар потпуно доказати, али ју је до велике вероватноће осведочио, онда може допуњавајућу заклетву положити".