Branič

Број 7—10

.БРАНИЧ"

Страна 77

банкротстава и утаја био могућ, кад би закони и друштвени систем оковали златног Мамона, а љутском роду дали једно квакерско васпитање? Али оставимо на страну ту врсту злочина са вишим мотивима. Пређимо на ред најнижих злочина који код свих изазивају једнако гнушање. Није ништа очајније од човека пред којим иуца понор смрти. Да би се на ивици задржао болесник тражи све лекове и лекаре. Исти је случај и са злочинцем, те без обзира на тежину његова дела грех би био лишити га свих нада. Адвокат може да је уверен да су његовом клијенту вешала разапета, па га он ипак брани, као што лекар самртнику убризгава узалудне инјекције. Зашто онда на смрт осуђенога пре смакнућа питају да ли има какве жеље? Зашто га на крају живота обаспу свим наклоностима. Такву пажњу свако одобрава, а шта је та пажња од једног тренутка или малог издатка, према пажњи коју адвокат сатима и данима указује свом клијенту. Зар обе пажње нису квалитативно једнаке, иако је адвокатова квантитативно од свих највећа. Ко је био присутан састанцима на смрт осуђенога и његовог адвоката, тај ће разумети хумани значај и тежину бранилачког позива у најсумњивијем случају. Као што војници у рову, којима са свих страна прети смрт, своју судбину Богу у руке предају, тако и ови јадници, у чијим ушима већ звони посмртно звоно — од свог адвоката спас очекују. После једне он чека другу пресуду, за овом помиловање, чека и нада се, са светом и животом стоји у јединој вези преко свог адвоката. А кад га џелат прими у руке, суза која је замрла у оку осуђенога — лагано клизи низ лице браниоца, који најчешће без икакве накнаде или материјалног интереса за једног јадника из белог света жртвова многе дане и многе непроспаване ноћи. Па ипак, он који се као човек дела тог злочинца некад дубоко гнушао, а као бранилац све урадио да злочинчеву злу судбину олакша он и као човек и као бранилац у себи осећа човечански бол над тим промашеним животом, као да је његовој злој судбини он лично крив. Таква је ето улога браниоца. Није потребно да то буде велики процес, на којему падају љутске главе, већ је довољан и обичан процес, који доноси краткорочну казну лишења слободе, па да уз осуђеног клијента настрада мир и спокојство недужног браниоца. Кад неко из необавештености, беде, слабог васпитања или „криминалне настројености" изврши какво

дело преваре, утаје или крађе, — тај за савет свога браниоца никад не гшта. Али ипак кад то дело треба поставити под лупу криминалне психологије и његову тежину ограничити на законски минимум бранилац је ту да се не пропусти најмањи детаљ, да се искористи свака ситница. И кад осуда падне, то треба знати — браниоцу није много лакше него његовом клијенту. Нема кривичног процеса који доброг браниоца не кошта извесан квантум његове тежине, а овој опасности не излаже се ниједан други друштвени позив изузев донекле лекарског. А нема узвишенијег осећаја од осећаја доброчинства. Највеће од свих доброчинстава је спасти главу, част и слободу човека, у чију смо невиност убеђени. Колико блаженства осећа адвокат после успеха у једном процесу који се могао завршити шкрипом гиљотине. Тај осећај нема равног; у њему као да су акумулирани сви осећаји родитеља који су пратили развој тог угроженог живота, од самог почетка до рехабилитације. Многи ће питати, зашто адвокати поред такве сентименталности тако жестоко и немилосрдно нападају кад су у офанзиви. Док судија ради искључиво на истраживању материјалне истине, адвокат поред овог остаје још и у функцији чувара интереса свог клијента. Колико њих прође кроз адвокатску канцеларију са најнеоснованијим захтевима противу других. Често се деси да какав имућан трговац за клевету, од адвоката тражи ништа мање него робију свог конкурента, уз коју стотину хиљада накнаде штете. Деси се и то да мајка сина тужи за најсрамнија дела јер се оженио по својој вољи, или јер ради њене мржње не може убити своју жену. Деси се и то да какав старешина задруге окриви своју удову снаху за крађу коју он плански изврши, само зато да би је из задруге отерао. Све то адвокат има да саслуша, и у тој општој мржњи и затрованости да буде први и најнепосреднији аеропаг, о који се опасне лажне оптужбе у клици ломе. А кад адвокат види да дело заиста постоји, он у колико о томе приватна воља одлучује употреби све могуће начине да би свог клијента без штете другога рестаурисао у своја права. Не иде ли — онда је законска и хумана дужност адвоката, да са свог клијента прими тешку бригу заштите његових интереса. Тог момента ово бреме прелази на адвоката, те тако он постаје акумулатор туђих брига и болова, а та функција не може бити лака. Кад је тако онда је дужност адвоката да предузме нај-