Branič

Број 4

„Б Р А Н И Ч

Страна 177

Пошто по овој дефиницији умишљаја извршилац мора хтети предвиђену последицу, ван сваког је спора да умишљај увек постоји када ју је он желео, — или кад је он био свестан да ће она сигурно 'наступити из њего-ве радње, и кад га је она побудила на извршење дела. За случајеве међутим кад је извршилац, истина, предвидео могућност наступања зле последице, али исту није желео, као и онда кад је он предвидео наступање зле последице као могуће али не и као сигурне, — појављује се питање: да ли и тада има умишљајног дела. У жељи да отклони неспоразуме, законодавац је пом. дефиницију умишљаја допунио нарочитом одредбом. У том циљу закон одређује да је к. дело учињено с умишљајем и онда кад је извршилац „предвиђајући забрањену последицу, која може из његова дела да наступи, пристао на њено наступање, без обзира на то да ли је он то желео или не". Овим наређењем закон је само употпунио своју дефиницију из става I § 16; и овде, као у ст. I тражи се за умишљај предвиђање последице и хотење исте. Само, за разлику од дефиниције из ст. I, овде закон означава хотење са речју „пристајање". Живановић, Додатак..., с. 34—35, каже да је закон примио, дефиницију умишљаја, у суштини теорију представе, коју је он „конструисао закључком из схватања оних присталица теорије претставе, према којима је умишљај и представа о последици, нежељеној или претстављеној као могућој...". Пројект... од 1910, с. 149—156, чији је § 42, апстрахујући незнатне стил#ке измене, ушао у к. закон — не даје му за право. Нама изгледа такође да је закон примио теорију воље. Ст. П. § 16, на коме Живановић заснива своје мишљење, регулише само појам условног умишљаја; тиме он не сужује домашај дефиниције дате у ст. I § 16 већ га — за сумњиве случајеве — прецизира. Сумњиви случајеви у погледу постојања умишљаја, по теорији воље, јављају се онда кад је извршилац предвидео нежељену злу последицу као могућу. Јасно решити ово спорно питање једини је био циљ законодавцу. Поред свих приговора који се у науци чине, у погледу практичне применљивости, овако 'схваћеном појму условног умишљаја, мишљења смо да је схватање законодавчево логи"чно. Факат је да нема воље без знања нити знања без воље изузев аутоматских покрета који су правно без значаја. Свака љутока радња нужно претпоставља садејство обеју душевних снага; слетствено, у свакој љутској радњи где постоји знање постоји и воља и обратно. Погрешка је била обеју теорија умишљаја што су једну од ових душевних снага одвише истицали не признавајући на тај начин одговарајућу улогу другој. Дуготрајна научна борба, вођена око овог теориског спора, ублажила је крајности ових теорија до те мере да је и сам творац теорије представе, К. Ггапк, 51га!§е8е12ђисћ.., с. 181, рекао „да је супротност између