Branič

Страна 176

„Б Р А Н И Ч

Број 4

заблуди у којој би био да је мислио, да је кишобран фактично његова својина. У оба случаја извршилац се налази у заблуди о једној правно релевантној чињеници; према томе, у погледу кривичне одговорности, обе заблуде произвешће исто дејство: искључиће умишљај. Теоријски, у заблуди је и онај који погрешно мисли: да извесно дело није забрањено, да је извесан закон укинут, да постоји извесна околност која оправдава дело, да не постоји разлог који повећава казну и др. У свим овим елучајевима у пигању је заблуда о правно релевантним чињеницама; слетствено, све ове случајеве заблуде требало би једнако третирати. Писци који бране противно гледиште не могу никако да дају појамну разлику између правне и стварне заблуде. \Уасћеп1:е1с1, ћећгћисћ..., з. 157158, каже да постоји правна заблуда ,,кад се извршилац варао о правности или противправности своје радње а стварна заблуда је такође заблуда о стварним правним односима". Стварни правни односи нису ништа друго до правно релевантне чињенице стварне природе. Чим се стварним односима даде атрибут „правни", онда је исте немогуће посматрати ван права и независно од њега. Јер оне су већ у праву, оне су да>кле правно оквалификоване. Дефиниција пом. писца према томе нетачна је и противречна Кривични закон 'није примио схватање за које смо се определили; истина, у § 19 оно је несвесно дошло до изражаја, јер се овде, у погледу дејства, стављају на правну ногу „битна обележја кривичног дела, била ова стварне или правне природе". Међутим § 21 каже да „незнање или неисправно схватање овога кривичнога закона не извињава...". Ова два законска прописа тешко је, ако не и немогућно, довести у сагласност; први упућује на једноврсност заблуде, други на њену двосврсност. Иако је двоврсност заблуде, очигледно, више у интенцијама законодавчевим, ван спора је да је ово спорно питање компромисно решено. 0 практичним потешкоћама до којих ово гледиште законодавчево доводи говорићемо доцније опширније. Пошто је заблуда неподударање са правно релевантним чињеницама, а к. правни умишљај мора обухватити битне елементе к. дела, треба одредити однос између заблуде и умишљаја. III. § 16 к. з. одређује појам умишљаја. По њему, умишљај се састоји у вољи управљеној на извршење кривичног дела, т. ј. на остварење свих његових битних обележја. За хотење обележја к. дела мора постојати знање истих; извршилац треба дакле, да би било к. правног умишљаја, знати обележја к. Дела и хтети их. За појам овако дефинисаног умишљаја иије доста да се стави у покрет само једна од две основне снаге душевног живота: знање или воља, —• већ се тражи њихово истовремено садејство.