Branič

Страна 182

„Б Р А Н И Ч

Број 4

Шта ће судија да ради у оваквим случајевима, претпостављајући наравно да је оптужени доказао чињеницу незнања. Хоће ли рећи оптуженом: „Истина ти си доказао да ниси знао законске прописе, али пошто су односни прописи прописи к. закона, то те незнање истих — по сили § 21 к. з. — не извињава, — или ће можда стати на гледиште да оптужени нису знали извесне ванкривично правне прописе и према томе ослободити их од казне? Не би била довољно убедљива тврдња да су пом. случајеви сасвим једноставни, јер појам новца у к. закону и у административним законима исти је, а појмови покретне ствари и исправе у к. закону делимично се подударају са појмовима истих у грађ. закону одн. гр. суд. поступку. Али практична потешкоћа постаје управо несавладљива када се има на уму одредба ст. 1 § 19 к. з. У овој одредби закон каже да неће бити одговоран за умишљено кривично дело ко... није знао ма за које од битних обележја бића кривичног дела, била ова стварне или правне природе. Шта је у ствари „незнање битних обележја бића к. дела правне природе? — По свакој здравој логици то није и не може бити ништа друго до незнање извесне норме. Ако је овај факат истинит, а очигледно је да јест, онда нема солидног основа за појамну разлику између одредбе из § 19 и одредбе из § 21 к. з., а још мање тачне ганице између стварне заблуде, како је закон схвата у § 19, и правне заблуде, како је она одређена у § 21 к. з. Но апстрахујући све практичне незгоде које ће неминовно произвести пом. законске одредбе, поставља се питање: које су идејне побуде руководиле законодавца да правна добра, заштићена к. законом, брани час слабије, час јаче, — према томе да ли је биће к. дела саграђено од кривично правних и ванкривично правних прописа, али само од кривично правних? Кривични закон има да штити правни поредак у опште. За степен интензитета којим то он чини не сме бити пресудна једна спољашња, техничка правна случајносг, да ли је односна норма састављена из чисто кривично правних појмова или не. Јер, у суштини, прописи грађанског, административног и др. закона чим уђу у биће кривичног дела, његови су саставни делови и треба их према томе третирати као и остале прописе к. закона. Схватање законодавчево о кривично правној неизвињивој и ванкривично правној извињивој заблуди слаже се са јурисдикцијом немачког и аустријског врховног суда. Сем највећих изузетака у науци, писци су овакву праксу обележили као „произвољну", „противречну" и „нелогичну". (В.: Коћ1гаи$сћ, бсћиИ..., с. 118; 01бћаи8еп, Котшеп*аг..., с. 514; К. Ргапк, ор. с., с. 182—183; В1ПсНи§, бсћиШ..., с. 100—101). Закључак: свест о противправности дела логична је консеквенција начела к. закона ,а нарочито кривње, и њу ће пракса г .