Branič

Страна 200

„Б Р А Н И Ч

Број 4

пажња вишег суда при доношењу одлуке поглавито незадовољство и жалба те погрешка махом остаје незапажена, ако парничари ову нису подвукли. Код исправака по извршности закон је био опширнији и у главном је одредио поступак око истих. Код исправака пре извршности он је сасвим кратак. Законодавац у својој одредби — § 334 — наглашује само незадовољство и жалбу као средства парничара и лично опажање вишег суда као његову сопствену инициативу. Од куда ова разлика? Због тога што по извршности пресуде и решења функција судова престаје, те се овај рад око исправака после извршности појављује као нешто нередовно, што захтева одређивање особеног поступка. Напротив, за све судске радње пре извршности Законик о поступку судском у грађанским парницама нормирао је поступак. Тај се поступак има применити и овде. Ако исправку врши Апелациони суд долази до примене § 317, а ако то чини Касациони суд § 325 Законика о поступку судском у грађанским парницама. Ако нагласимо оно што је закон прећутао, да се исправке пре извршности по инициативи и парничара и вишег суда могу извршити како у самој одлуци вишег суда тако и у новој одлуци нижег суда основаној на примедбама вишег суда, осећа се потреба коментарисања §§317 и 325 поменутог законика. Но код јасности и доброг познавања тих прописа то се коментарисање искључује. Рећи ћемо само да Апелациони суд може исправке несумњиво чинити у својој одлуци, којом пресуду првостепеног суда оснажава, преиначује или ништи. Касационом суду, који не суди, остају свега два таква момента било кад одлуку нижег суду снажи или ништи: Да расмотримо и то: могу ли се исправке чинити, или боље може ли се нижем суду указивати пажња на погрешке у примедаба, којима се наређује допуна поступка? Закон то не брани. Према томе изгледа, да је то допуштено. Али у тежњи да се избегну могућа одступања од текста закона, а нарочито да у будуће судска пракса при овим случајевима добије и карактер целисходности, ми мислимо, да се то не сме дозволити. Јер готово све погрешке у примени означених прописа извиру одавде. Ово се првенствено односи на случајеве кад виши судови враћају предмете нижим само у циљу извршења исправке. Тада се врло често дешава, да се по извршеној достави исправљене пресуде односно решења парничарима од ових захтева ново правно средство и ако већ постоји раније у свему нерасмотрено правно средство, по коме никаква одлука није уследила. Даље и због тога што се оваквим начином' рада врши одуговлачење поступка, које бива штетно по парничаре. Нашто због исправака задржавати хитност дослеђења, када се оне могу исправити у са.мој одлуци суда, било вишег или нижег, и то у првој одлуци која следује дослеђењу. И нај-