Branič

ЗАБЛУДА У КРИВИЧНОМ ПРАВУ

Д-р Марко Супић — Свршетак V. Готово цела немачка (и аустријска) кривично правна наука стоји на гледишту да је свест извршиоца о противправности његовог дела елеменат кривње и, следствено, услов кажњивости. Спор се води само о томе у каквом се облику мора ова свест манифестовати. Једна велика група писаца — међу којима су: В 1 п с! ј п Могшеп. 2., с. 403; ОгисЈппзз . . ., 8сћи1(1. .., с. 81; Р ћ. А11 {е 1 <1, Ве<3еи{ип§ . . ., с. 6; О 1 з ћ а и з е п, ор. с., с. 326; В е 11 п §, Огипс1ги§е . . ., с. 43 — траже свест о противправности. Друга група — међу којима је М. Е М а у е г, 51гаћчсћ1..., с. 235, задовољава се са могућношћу свести о противправности. Трећа група — међу којима су Г 1 з г 1-8 с ћ гп 1 с11, ор. с., с. 242—243, захтева свест о антисоцијалном значају дела. Слично овој групи и К. Р г а п к, о. с., 186—187, за кога је довољна могућност свести о противправности, неморалности и социјалној штетности дела. Коћ1гаизсћ, 1п1иш . . ., 187, 8 с ћ и 1 (1 . . ., с. 216, тражи свест о којој противдужности. Р. V. С а 1 к а г, 81га1гесћ1..., с. 44—45, тражи свест о неморалности и социјалној штетности. А. К б ћ 1 е г, 81га1гесћ1, с 305, задовољава се са свешћу о извесним штетним последицама радње. Р. Мегкеђ ОгипсЈпзб..., с. 94, каже да је кривња „суд невредности о неком лицу, чије се понашање о његовим евентуалним последицама сматра као неправо, несоцијално, и неморално, и о коме лицу постоји уверење да је оно то понашање исто тако оценило или је могло оценити." Инспиришући се резултатима науке, пројекти новог немачког и аустријског к. закона унели су у појам умишљаја и нормативни елеменат - свест о противправности дела. Ст. I § 13 немачког АтШсћег Еп1\уигГ-а 1925 каже: „Заблуда која не допушта извршиоцу да схвати недопуштеност свога дела искључује кажњивост због умишљеног извршења." Слично гледиште брани и већина талијанских писаца, нарочито присталице позитивне школе. Е. Р е г г !, Рппарп..., с. 459, каже: ,,3нање закона не може дакле бити апсолутна