Branič

Стрзна 252

„Б Р А Н И Ч"

Број 5

пију Д. Т, Бр. 5 стоји лело из § 397. II ст. крив. зак. Тај закс-нски прспис захтева да учинилац свесно изда какву лажну испрбву у наљерл да себи или ком другом прибави ксрист или да ^ругога оштети. Ни један од ова два услова, потребна за постојање горњег дела није утврђено. За оптужене јер, прво да би постојао први услов потребно је било утврдити, да су оптужени као часници знали, да је постојао ранији спор између опт. Љубивоја и општине гугаљске и да је по том кривичном спору општина гугаљска донела своју пресуду Бр. 1085/27 коју је оснажио тај првостепени суд под Бр. 63102/927. То међутим ничим није утврђено а не може се узети, да је самим постојањем те пресуде утврђено, да су оптужени, који можда нису знали ни били часници општине табанозачке у време доношења те пресуде, знали и били свесни о постојању исте, која је интерна ствар тужиопа и оптуженог и као такза, не мора бити позната трећим лицима. Кад је овим утврђено, да не постоји први услов за постојање дела из § 397 II ст. крив. зак. онда самим тим је утврђено, да код оптужених није постојала намера да : неком шкоде или користе јер су они уверење и тапију издали убеђени да исти одговарају стварном стању ствари. У правилност ове радње оптужене је могло убедити, поред осталог, још и то, што су они, издајући те исправе — у свему поступили по закону о тапијама и кад није било протеста, потзрдили су тапију, још убеђенији у правилност своје радње. Из свега овога јасно излази, да у радњи оптужених по I делу нема потребних елемената за постојање дела из § 397 крив. зак., те је суд погрешио, што их је стављао под суд и у притвор. Што се тиче дела под II суд је такође погрешно нашао, да у представљеној радњи опт. Љубивоја стоји дело из § 214 у вези § 21.5 крив. зак. Ово зато, што ови прописи траже да онај, који употреби неку исправу, зна да је исправа лажна. Међутим то ислеђењем није утрђено. На против, види се, да опт. Љубивоје заснива право својине на спорном имању на основу докумената и на основу исказа сведока, који су му утврђивали наволе о државини и ужизању спорног имања. Имајући то у виду, и будући уверен у своје право на спорном имању, које је као СЕоје и за порез пријавио, опт. Љубивоје се користио издатим му исправама тим пре, што је општ. суд, издајући их проверавао наводе његове и што је у свему поступио по прописима закона о тапијама. Па кад је уз све то ту тапију по том потврдио и првостепени суд, онда је за опт. Љубивоја било јасно. да он не употребљава лажну исправу, већ исправу, којом је његово право датирано по документима из старина, потврђену и надлежним властима." Ужички Првсстепени суд није усвсјио ове примеабе. већ је у писму своме од 14. II 1931. год. Бр. 6976 дао следеће противразлоге: „по I делу: