Branič

Страна 406

.БРАНИЧ'

Број 8

Ми данас видимо и знамо, да се за сваки посао тражи нека спрема, нека квалификација. Сваки посао је на неки начин заштићен и не може га обављати онај, ко се за исти није спремао. Ни најобичнији занат се не може радити, док се не положе прописани испити, а ови се пак не могу полагати без потребног шегртовања. Према овоме откуда сад да адвокатске послове може обављати ко год хоће? Какав је ауторитет адвокатског реда, кад његову функцију могу обављати разни пискарачи, болничари, пандури, сеоске ћате и овим слични? Какав је ауторитет, какво је субјективно осећање једног адвоката на пр. у овој ситуацији: пискарач је написао тужбу и однео, да преда, то исто учинио је и адвокат (разуме се како је ко знао) па су се сада нашла двојица „колега' пред пријавником, да сврше посао. Често пута адвокат мора да чека док се колега пискарач објасни са пријавником, или адвокат оде да расмотри акта неке масе и ту затекне неког пискарача где расматра баш ту исту масу. И наравно, обичај је да се причека на ред. Е, па зар се човек неће у оваквим сличним случајевима запитати: зашго је школа, зашто сам велики део живота провео у школи, због чега се полажу они силни испити? Чему то све служи кад се може и без тога? За овим зар то није убијање угледа правосуђу и малтретирање судија, кад су принуђени, да расматрају и решавају све оно што им се поднесе често пута без икаква смисла и логике, да око овога губе време на штету осталог посла. Мислим, да није нужно за ово наводити примере. Данас је свачији материјални интерес заштићен. Нико не може трговати ко није трговац и није порез платио. Радници су такође заштићени законом. Откуда сад то да адвокату може конкурисати ко год хоће? Није редак случај нарочито у унутрашњости, да дође адвокату парничар и каже како хоће да води спор, па онда обаспе разним питањима, просто човека угњави. Када се обавести о оном о чему је хтео, онда реда ради запита шта би то коштало, колико му се свега тражи за вођење спора? Ма колико да му се каже он ће увек окренути леђа. Каже како ће му то тај и тај написати за банку и стварно то тако и бива. Нађе свог ћату и каже му шта вели адвокат и ћата то некако скрпи, па ваљало или не. Али много је чешћи случај, да се странке оштете, није ретка ствар, да се праведне ствари упропасте. О штетном утицају ових пискарача могло би се говорити много и много. Има доста примера, а у осталом о овом је сваки адвокат обавештен. Из свег до сад изложеног, а у интересу и адвокатског реда и правосуђа и странака следује закључак -.пискарање и адвоцирање од стране неквалификоваиих и неовлшћених лица треба апсолутно забранити и законом онемогућити.