Branič

Врој 8

„Б Р А Н И Ч"

Страна 409

схвати стриктно, онда би изашло, да досадашњи рад има сву своју вредност, али да се све даље радње имају обавити по новом закону. Међутим у пракси често није могућно на досадашњи поступак обовљен по ранијим законима наставити поступак по новом закону због извесних одредаба које су применљиве само онда, ако је и први део поступка обављен по том закону. Ради бољег разумевања биће потребно навести примере, где се поставља питање, да ле је могућно и у колико наставити даљи рад по новом закону. Узмимо прво предмете који су се затекли код среског односно првостепеног суда. Тако', ако је предмет убаштињења среском суду достављен после 18. јула 1931. године, када је нови закон добио обавезну снагу, а цео ранији поступак је био обављен по старом закону, онда је питање: да ли се сме изоставити оглашавање, које је предвидео § 11 старог закона, па тапију потврдити с обзиром на одредбе новог закона који оглашавање код суда не предвиђа? Ако би се тако поступило, онда би интересовано лице, које је по § 12. старог закона имао право на приговоре, било лишено тога права, које је управо стечено по ранијем закону. Такво решење очигледно не би стојало у сагласности са принципом, по коме каснији закони не треба да тангирају у стечена права. Или је по среди случај, где је оглашавање код суда већ било извршено и постоји приговор прогив погврде тапије. Ако је тај приговор оправдан, онда се по § 12. старог закона на парницу упућује увек молилац — башгиник и то у року који му суд остави, а који може бити дужи од осам дана, док по § 17 новог закона суд оцењује ко је слабији у праву, па онда тога упућује на парницу, но с тим, да рок не може бити ни већи ни мањи од осам дана. По коме закону треба сада оценити такве приговоре? Да наведемо трећи случај. Молилац који има тапију извршио је пренос једног дела тога имања и поднео је сходно чл. 28 правилника за извршења старог закона све потребне допунске податке, али потврда преноса није уследила пре 18. јула тек. год. услед тога, што је требало да поднесе још и извесне друге доказе. И сада, када су накнадно, после ступања на снагу новог закона, испуњени сви услови за потврду таквог преноса, настаје питање, да ли тај делимичан пренос може да се потврди по одредбама старог закона или треба применити § 21. новог закона? Ако се стане на гледиште да се има применити нови закон, онда у случају делимичних преноса парцеле не остаје друго, него странке одбиги од тражења и упутити их да се са тражењем обрате општинском суду, пошго се у таквом случају има посгупити по целокупном поступку новог закона. Такво поступање пак не изгледа довољно оправдано, а ни целисходно, да странке, које су го-