Branič

2

Број 9

„Б Р А Н И Ч-

Страна 451

срезова. Њима ће се посвема заменити и искључити из порабе досадање књиге тапија, интабулациони протоколи, заст. књиге, као и т. зв. „нотифике" у неким деловима Далмације. Која је разлика између ових досадањих земљишник а, између тих књига тапија, инт. протокола и осталих хипотекарних књига наших и ових земљишних књига у правом смислу речи? Напрама овим земљишним књигама у правом смислу речи све су ове књиге према свом хисторијском развоју међустепен и полазиште, од којих смо дошли до данашњих земљ. књига. Све земље — у којима је данас уведен овакав сисгем земл^ишних књига — имале су овакве или барем врло сличне земљишнике. Данашње земљишне књиге — онакве, какве их данас видимо и уводнмо у крајеве Србије и Црне Горе — нису никаква стара установа. Праву своју данашњу форму добили су текар средином XIX. века. Зачелак њихов наилазимо у инстигуту чешких старинских „земских дасака"', које допиру и у сам средњи век. Земљишнике међутим у ширем смислу речи налазимо већ и у најстаријој правној историји Рима, а онамо су дошли свакако из Оријента. Земљишници су давно већ били познаги и у старом Египту. Ради периодичких поплава земљишта требало је пописиваги земљишта, да би се по пресушењу Нила знало чија је земља. Према старим врелима харпедонапти су за владања фараона Сесостриса око 1950. пр. Хр. рођ. измерили и пописали сву земљу. То би био нрви и најстарији попис земље, али ни о њему немамо гачних података. (А. РапсЈа, „ОЈе ^езсћЈсћШсће Еп1шск1ип§ <1е5 1п81Ии18 с!ег бНепШсћеп Висћег јп Оз^еггекћ"). Код Платона наилазимо на трагове, који упућују, да су и сгари Грци имали неку зрсту земљишних књига. У старом римском праву испрва и није било неког разликовања у правном промету између некретнина и покретнина. За обе врсте ствари били су исти облици преноса. Истом доцније поклонила се већа пажња вреднијим и стабилнијим непо кретностима, тако да крајем 5. века наилазимо на царске одредбе, које регулишу начин промета с некретнинама. Познат је такав едикт цара Леона I. Великога (457.—474.) о доказној снази исправа о иекретнинама (.1 ивс., 11. С., роГЈогеб ш р1 §поге, 8., 17., 1тр., ћео). На ранију опсто.јност земљишника упућује стари институт римске војничке колонизације, а§ег бјујзиз е! а58Ј§па1из, затим а§ег рићНсиз, а знамо и за њихове агримензоре, који су мерили и пописивали земљу. Све до најновијег времена ови земљишници нису билп никакви нарочити пописници некретнина, него су го били или хронолошким редом преписивани писмени саставци о промету с некретнинама или просте констатације између странака раније већ извршених таквих правних ака-