Branič

Страна 572

„Б Р А Н И Ч"

Број 11

расправљање брачних парница (о важности и разводу брака) између припадника Мојсијеве вере. Касациони суд у дапашњој својој општо.ј седници размотрио је овај предмет и прописе који се односе на постављено питање, па је нашао : да је овде у Гштању надлежност судова за расправу спорова по статусним односно породично правним тужбама. I За расправу надлежности о>вих спорова у опште, нема изричних одредаба у закону, које би регулисавале питање, који су судови надлежни за те спорове. Услед овога а у вези прописа § 27. грађ. суд. пост., § 8 тач. 4. закона о устројству судова и члана 18. тач. а. уредбе о убрзању рада код судских и иследних власти, има се применити опште правило: да за спорове, за које оскудева изрична законска одредба о> надлежности а који нису стављени ни у надлежност изузетних судова, као што је овде случај, апсолутно су надлежни грађански судови. Дакле за расправу горе именованих спорова надлежни су редовни грађански судови. Од овог правила да су за расправу оваквих спорова надлежни редовни грађански судови законодавац је учинио изузетак за спорове овде у питању о уништају и разводу брака. Њих је он ставио у надлежност изузетним судовима — епархијским духовним судовима. То је учинио, и поред одредбе § 99. грађанског законика која гласи: „Сва дела спорна у смотрењу брака принадлеже суду духовном а тако и парнице поради уништења и развода брака предузимаће се, расправљати и решавати од суда духовног, прописаним гога ради редом и начином". За расправу ових спорова (уништај и развод брака) надлежни су дакле духовни судови али с тим да је брак закључен између припадника православне вере, што је у оталом допуњено одредбом тачке 4. члана 96 закона о црквеним властима источне православне цркве. II Кад је у питању спор о уништају или разводу брака неправославних хршићана онда, разуме се, по начелу израженом у пропису § 53. грађ. законика по коме: „Закони ови узимају и права: . .. странаца другог вероисповедања у заштиту...." (у толико пре наших поданика) не могу бити надлежни они епархијски духовни судови означени у тач. под I који су надлежни само за припаднике православне вере. Ово питање за неправославне хришћане законодавац је регулисао горе поменутом уредбом од 7 септембра 1861. бр. 2444 (ЗБр. 14. страна 202) у којој је поставио начело, да су