Branič

Страна 610

„Б Р А Н И Ч*

Број 12

законодавац није мислио, да од диспозиције оштећеног зависи даља судска акција, која је у осталом и започета његовом вољом, он уопште не би ни говорио о опозивању предлога. Пропис § 89 Крив. Зак. не би имао свој га1боп (1' е1ге кад опозивање, само по себи не би производило никакав правни ефекг и промену. Па кад, по кривичним делима која се гоне по предлогу, претеже приватни интерес, и кад му је то законодавац несумњиво признао, дајући му ираво да тужи или не тужи (поднесе приЈаву или не) онда је и логички и правно-опортуно, да он и даље у току поступка, буде сам регулатор својих интереса, па преко њих и самог поступка. Опозивање предлога мора да буде у изречној форми, .јер к!од кривичних дела, која се гоне на предлог, Кривични Законик не познаје прећутни одустанак. То је случај код кривичних дела, која се извиђају на приватну тужбу, кад приватни тужилац уредно позван, не дође на претрес. Тај недолазак приписује се приватном тужиоцу као прећутви одустанак § 236 ал. 3 Крив. Суд. Пост. Такав случај код предлога није могућ јер оптужбу заступа државни тужилац. У овоме постоји разлика приватне тужбе од предлога и ако имају доста сличности. Позван законом да заступа оптужбу, државни тужилац то и чини све донде, док постоји предлог. Опозове ли се предлог, његова функција престаје и аутоматски се гаси.