Branič

Страна 84

„Б Р А Н И Ч*

Врој 2

б) иде на то да се у случају под а) решење или пресуда имају залепити на врата пуномоћнику и од тада рачунати рок за правна средства. Очито се види да гледиште, нашег познатог правника, у овом случају, не може бити усвојено. Разлози зато већ су изнети напред, а томе би се могло додати још и ово: а) Када адвокат одбије пријем решења или пресуде или ирими али их врати суду, — све са изјавом да он није више пуномоћник свога властодавца, ми тада нисмо на чисто са тим, да ли је он отказао пуномоћство властодавцу, ИлИ је кластодавац од њега пуномоћство опозвао. Ако је случај опозивања пуномоћства, о њему § 23 3. о адв., не говори ништа, те се на њега не може ни применити. б) Када се узме, а тако се мора узети, да је властодавац тај, који се има користити правом продужења пуномоћства, онда се јасно види, да је се он, изјављујући правно средство, тацитно, тога свог права одрекао. А ко има неко право стоји му на вољу употребити га или не — § 23 грађ. зак. в) Када се зна да се пуномоћије од адвоката продужује, и после одказа, само изузетно, уколико треба да се властодавац заштити од штетних правних последица; а када тај изузетан стучај треба да наступи, то зависи од субјективног схватања властодавца и пуномоћника, и када властодавац изјављује правни лек, значи да он не налази да постоји стање у коме би се могао применити § 23 Зак. о адвокатима. г) Када адвокат извештава суд да он није више пуномоћник свога властодавца, он тиме констатује само једну чињеницу, која је суду била непозната. Никако се не може узети, да он тиме врши отказ пуномоћства и да рок од 30 дана има тећи од дана када та констатација буде достављена властодавцу. Он је могао отказ извршити пре тога, директно, своме властодавцу, те од тада рок овај имао би и да тече. То све под предпоставком да овом продужењу, у опште, има места, и да се властодавац овим својим правом жели да користи. Међутим дан саопштења отказа властодавцу, познат је само странкама, а не и суду. У осталом, суда се то и не тиче, те ће се он увек задовољавати изјавом странака, које су овим заинтересоване. Верујемо потпуно у добронамерност поруке, коју г. Солдатовић у свом чланку упућује адвокатима и судовима (свакако нижим), у реченици: „Тек главно је, овако како су адвокати и судови до сада радили, више не могу радити." Али и поред сзег поштовања према уваженом писцу, његова порука остаће без икаквог дејства. Јер ако> тако схватање има писац чланка и III. одељење К. Суда, то ипак не значи да је ово питање, у јуриспруденцији, дефинитивно решено. Наше излагање завршујемо са констатацијом да ће § 23