Branič

Страна 74

„Б Р А Н И Ч-

Бро) 1

цуски ни североамерички, ни белгијски или италијански устав, који су сви у борби стварани. Изабрали су милитаристички устав краљевине Пруске из 1850 године, управо из. године највеће реакције, када је реакција династије Хохенцолерн, гоњена страхом од народног покрета из 1848 беснила земљом. И тај, нешто прекројени устав, Микадо је „по> милости Неба'' поклонио свом народу 1890 године, без икакве конституанте или другог консултовања народне воље.. Император. Легенда учи да је богиња Сунца послала свог јединца сина, да за вечита времена влада Јапаном, а да је император,. међу страним народима познат под именом Микадо, потомак тог Сунчевог сина. То је све према истој легенди било^ онда „када су се небо и земља одвојили једно од другога". Та легенда још и данас струји кроз јапанске школе, у којима историја учи да је јапанска држава, а с њом ваљда и њек цар, створена 660 године пре Христа, да је 160 година после тога од Кинеза примила азбуку, а 310 година после свог стварања, од Корејаца — будизам. Легендарни Микадо, стар колико и први човек, влада од тада једино „по милости Неба.'" До појаве устава било је неоспорно, да је император апсолутни господар. Али је питање да ли је он то остао и после, када је свом народу поклонио устав, у којему се много говори о људским дужностима, али у којему нема ни једне речи о људским правима. Императоров рођак принц Ито, који је овај устав у царево име превео с немачког, и акомодирао интересима јапанске династије и властеле, тврди да је јапански император апсолутан. Његово мишљење дели цела консервативна школа на челу с професором Хозумом и Јуисогом. Њихови су аргуменги јаки и по јапанску демократију поразни. Један од многих садржан је V првом члану самог устава : „Јапански императори владају и управљају својим наследним редом — некрекидно за вечита времена". Даље, „император је свет, а за своја дела „одговара једино Небу", чија га милост подржава. Најизразитији од свих аргумената императотрске апсолутиости, за њих је факат, да је имперагор устав поклонио, и да он самог себе тим властитим поклоном није ни у чему ограничио. Овакав аргуменат је сувише неозбиљан под лупом теорија о поклону као уговору, али јапанска пракса за теорије често не пита. Насупрот конзервативној, либерална школа под вођством професора Минобија тврди, да се император уставом својевољно одрекао апсолутизма. Доказ им је у томе, што сваки акт неодговорног императора морају премапотписати одговорни министри. И овакав доказ био би пресудан у спору између две школе о императорским прерогативима, кад ми не би у доцнијем излагању видели, да ти министри који премапотписују, нису одговорни ником сем једино императору. Значи они не ограничавају императорске прерогативе,