Branič

Број 2

„Б Р А Н И Ч"

Страна 75

већ му помажу у њиховом обављању, као шго би секретар помагао свога моћног власника у спровођењу његове суверене воље. Најпосле познато је, да владаоци свих уставних држава немају више права него им признају устави и други закони. А јапански устав изрично каже: „Император има сва права, у колико она овом конституцијом нису ограничена". Код осталих устава владару припадају само призната права, а код јапанског њему припадају сва права у кодико она нису другима призната. Тако је јапански император — и поред устава и такозване демократије, не само у пракси, већ и у теорији — апсолутан владар. Императорове прерогативе врховног заповедника војних и поморских сила, да одлучује о рату, миру и међународним уговорима, ван сваке су сумње. Помиловање, амнестирање, давање титула, одличија, постављање државних функционера и мноштво сличних функција, не издвајају га нарочито из реда осталих владара. Његове прерогативе у управној власти упознаћемо кад буде било речи о влади. Али не само да је император глава владе, он је чак и монополизатор законодавног прогреса. Он сазива и закључује седнице парламента, отвара их својим посланицама. А кад парламенат заседа он место закона издаје ордонансе. Ове ордонансе парламенат претреса следећег заседања, те им даје законску силу, или их новим законима уклања. Док Уредбе у другим државама издаје влада, у Јапану њих издаје император, али ипак те уредбе по правној теорији не би биле правне, ако се косе с постојећим законима. О императорској улози у доношењу закона биће доцније речи. Најкарактеристичније по јапанског владара, то су његове пророгативе у доношењу или изменама устава. Док законе захтева влада или сам парламенат, устав или било какву уставну измену и допуну — мора захтевати сам император. „Устав је императорова творевина, само он може да дира у своје дело" каже јапански правник и маркиз Хиробуми. Предавање устава у владаочеве руке значи типично монополисање политичке судбине Јапана. Северо - Америчка Унија је увела двоструку цензуру над уставним питањима: конгрес с једне и федералне државе с друге стране. Видели смо да револуционарни творци овог устава нису тиме имали намеру да спутавају еволуцију, колико да сузбију сепаратизам појединих држава, којима је унија стварно наметнута. А у Јапану од сепаратизма није било бојазни, већ једино од еволуције, која је у јапанском друштву лако могла ослабити Микадов утицај. Да се у интересу моћних каста: бирократа, аристократа и милитариста, које у Императору имају заједничког чувара, не би то десило, император је задржао са себе и све њих, право уставне иницијативе. Ако цео народ жели једну малу промену, па ако уз народ стане читав парламент, до промене ипак не може доћи, ако њу не жели и не предложи сам Император. А императори, макар они имали дух