Branič

Страна 146

„Б Р А Н И Ч"

изводи у смислу § 11. трг. зак. не могу служити ни као полудоказ а још мање као пун доказ. А поред тога тражено је да се вештачким прегледом утврди да ли су књиге уредне или не. Па пошто је тужба без доказа, то је тужено друштво молило Суд да одбије Пловидбу као од тражења недоказаног. За овим је Првостепени Суд донео пресуду којом се уважава тужбено тражење и осудио тужено друштво да плати Пловидби целу суду тражену тужбом т. ј. 313.283.32 динара. Ову пресуду оснажио је Апелациони и Касациони Суд. Ова пресуда је у главном мотивисана овим разлозима: „Тужбом се тражи наплата дуга у износу од 313.283.32 динара који потиче, према наводу тужилачке стране, услед неплаћене возарине. Ценећи вредност ноднетих доказа суд налази: да је поднетим изводима рачуна унешеним из књига Пловидбе, као јавним исправама доказано, да је партија туженог друштва закључена на дан 31-III-1929. године са салдом од 313.283.32 динара у корист тужилачке Пловидбе — § 187 и 188 грађ. суд. пост. А поднети извОд из књига Суд сматра јавном исправом, који представља потпун доказ о оном о чему гласи, јер су те исправе — изводи начињени према рачунским књигама Пловидбе, како је предвиђено чл. 26. Уредбе о Организацији Речне Пловидбе од. 26-111-1929. године. Према томе отпада приговор тужене стране да се доказна снага овим изводима има ценити по прописима о доказној вредности трговачких књига." Схватање судско у овој пресуди представља тешку повреду закоеа, која се састоји у следећем : 1) Противно је закону и здравом разуму да се третира као јавна исправа извод из трговачких књига, па ма те књиге припадале друштву које је државна својина, као што је овде случај. Дирекција Речне Пловидбе и ако је државна својина, по својој природи и намени чисто је трговачко предузеће и као такво има свој рад саобразити прописима трговачког закона који регулишу односе трговачких предузећа. Ни један законски пропис не даје право Суду, да извод из трговачких књнга једног државног предузећа сматра као јавну исправу. Да је законодавац хтео признати тако велику привилегију државним трговачким предузећима, он би за то донео изричну одредбу. А кад о томе нема ни речи ни у закону ни у уредби о организацији Речне Пловидбе, онда то несумњиво значи, да је државно трговачко предузеће пред Судовима на равној нози са приватним трговачким предузећима. Неразумљиво је како је Суд могао доћи до овог закључка да су голи изводи из трговачких књига јавна исправа само са тог разлога, што је то предузеће државна својина. А да држава, организујући Речну Пловидбу, није хтела