Branič

Стпана 148

„Б Р А Н И Ч-

Број 3

Наиме, нама је још од Турака остало, да је чиновник и нласт све, а приватни грађанин нико и ништа. Према томе лржави је, односно њеним органима све дозвољено у односу према појединцу па ма било у питању државне привагноправне делатности, као што је овде случај. Па је зато у овом конкретном случају претегло уверење да појединац не може биги у погледу свога права раван државном органу, који води једно привагно предузеће које припада држави. Само се тако може разумети схватање судова по коме Уредба замењује односно поништава закон и по коме се голи извод из неуредних књига проглашава јавном исправном и признаје му се пуна доказна снага ! ! Колико је Суд отишао далекс у проглашавању за нелогрешно све оно шго долази од једног државног органа, ма он био и књиговођа у РечноЈ Пловидби, види се по томе, што у разлозима пресуде вели: „Д а су књиге, из к ојих је сачињен поднети извод, уредне, види се из потврде шефа књиговодства Речне Пловидбе, који у свом писму упућеном суду тврди, да су његове књиге уредн е". Тешко је претпоставити и замислити да ће усганова, ма чија била (државна или приватна) казати за своје књиге да су неуредне, кад заснива своје право на изводу баш из тих књига. Да је Суд хтео да суди само по закону не обазируНи се на то, да ли су парничне стране државна или приватна предузећа, он би одмах наредио преглед књига Речне Пловидбе од стране стручних вештака као што је непрестано тражио заступник гуженог друштва. Уместо гога Суд је поверовао на голу реч шефа књиговодсва да су његове књиге уредне и одмах им признао карактер јавне исправе. Не само што је Суд поверовао на голу реч ономе што је књиге водио, да су му књиге уредне, већ је тим књигама признао пуну доказну вредност уместо да их сматра као полудоказ како то изрично предвиђа § 12. трг. закона. Колико је ово схватање Судова незаконито и произвољно види се и по гоме, што Државне Железнице, које се по својој намени равнају Речној Пловидби, у својим споровима са приватним лицима и предузећима увек пред судовима имају иста права и обавезе које и приватна лица. 'Го је већ голико познато свима правним референтима на Државним Железницама, да би сваки сматрао за немање ни најелементарнијих појмова о праву и заксну, ако би се усудио да покрене спор на основу голог извода из железничких књига, ако нема других несумњивих доказа за своје тужбено тражење. Када би студент права добио задатак и решио га онако како је овај спор од стране судова решен, не само што би га професср на испиту оборио, већ би га добронамерно по-