Branič
Број 11
.Б Р А Н И Ч"
Страна 545
Све је то разлог да се упути Држ. хип. банка на редован грађански спор. У овоме смислу била је досадашња пракса: В. Судски требник г. Лазе Урошевића III. стр. 328. уз § 484. грађ. суд. пост. и одлуке Касационог суда од 24. октобра 1902. год. бр. 8278. и од 1. фебруара 1906. год. бр. 35, оштампане у грађ. суд. пост. издању г. Др. Г о ј к а Н и к ет и ћ а стр. 215. ; д) да је тражење Држ. хип. банке застарело, што се само у редовном поступку може утврђивати. Јер, она је за штету сазнала 24. марта 1928. год. а до данас није тужбу поднела. Забрана од 5. децембра 1930. год. није прекинула застарелост, о чему постоје многобројне касационе одлуке. Међутим, тражењу Држ. хип. банке основ је накнада штете ко.ја по § 939. грађ. зак. застарева за три године од дана сазнања ; ђ) најзад, Држ. хип. банка, приликом друге продаје није се придржавала тачно у закону предвиђених рокова, ге је услед тога што је нова продаја обављена на готово две године по првој продаји, вредност имању опала, те је се с тога оволика разлика показала у куповној односно продајној цени. Кад Држ. хип. банка жели да се користи § 465. тач. 6. грађ. суд. пост. онда је имала да испуни све услове, одређене у закону, у тачно утврђеним роковима. Још је интересантније посматрати овај случај кроз судска решења. Прво судско решење одбије Држ. хип. банку од тражења са једним противним одвојеним мишљењем, с тога што није своје тражење утврдила извршним судским решењима. Касациони суд ништи и уверава суд да извршност на решењима приложеним уз акт тражења забране ни.је ни потребна. Првостепени суд поступа по примедбама и одобрава забрану. Али се сад жали купац К. и Касациони суд поново ништи решење да суд оцени доказе поднете уз жалбу. После овога герен се преноси на срески и Апелациони суд. Срески суд цени доказе у жалби купца К. и поступајући по другим примедбама Касационог суда и двема примедбама Апелационог суда одбије три пута Држ. хип. банку, у главном с тога што количина штете није начисто изведена, јер о томе нема, не само пуноважног доказа, већ докази поверилачке банке противрече једни другима,а § 465. тач. 6. грађ. суд. пост. може се само применити кад је штета тачно утврђена и кад не премаша кауцију. Због тога, што у овом случају штета премаша кауцију, њено постојање и наплате могу се само тражиги путем спора. Условно суд налази, да би штета могла изнети 178.829.60 дин. па је крајње судско решење гласило на ову суму, која се имала обезбедити. Најзад, интересантност овога предмета јесте још у гоме, што и ако срески суд изрично одобрава забрану „као средство обезбеђења ', према чему је треба правдати, и то такво решење Апелациони суд оснажава, ипак, кад се тражи ски-