Branič

Страна 554

„Б Р А Н И Ч"

Број 11

био извештен да га је неко од повериоца (сопственика) повео, како је било наложено у том решењу. И поред ових примедаба вишега суда, нама не изгледа да је срески судија у горњем случају погрешио, иако је његова одлука мало необичнија. Утврдити и нарочитом одлуком констатовати ко ће (1е сијиз-а правно наставити, — то је првенствени задатак судије при расправи заоставштина, под предпоставком, да нема малолетника. Неоспорно, овакве се одлуке, већином, не доносе у неке платонске сврхе већ зато, што имају за интересована лица материјалан значај, али, ипак се може замислити, да је, каткад, таква одлука изазвана и мотивима етичке природе. Јер, толико има добара — глас, углед, име и томе слично — која се не могу изразити, непосредно, новчаном вредности а која могу биги од великог интереса за једно лице. После тога, будући да срески суд има да пронађе особу преко које ће се наставити покојник у домену права и обавеза, то, онда, суду и није потребно да у оваквом једном акту испуњава, конкретно, обим последњих реквизита. Ако то, обично, чини, то чини, само из техничких разлога, јер се на овај начин, најчешће, окончава, без одуговлачења, расправа заоставштина. Заоставштина умрлог лица и право на ту заоставштину, јесу два различита и, према томе, одвојена правна појма. Први припада фактичном утврђивању док други правној области. И суд има да реши питање наслеђа а што се тиче имовине, — према њој ће се предња судска одлука применити у колико она (имовина) буде пронађена и утврђена. — Позната је ствар да се, често пута, не попише целокупна имовина из многих и многих разлога — такав се случај предвиђа и у Неспор. правилима. Шта суд ради када доцније дозна за ту имовину? Не саслушава више наследника већ само доноси решење којим се, у ствари, утврђује да је и та имовина (1е сијиз-а и да, стога, и она припада његовом наследнику. А ко је његов наследник — то је већ ранијим распоредним решењем оглашено ? Када се прочига § 490 г. з. видеће се ово: пошто су дугови умрлог лица везана за његово имање и пошто се ти дугови морају из његове имовине исплатити, права ће се слика имовине покојникове имати тек онда, када се сви дугови одбију, не само то, већ када се сви ти дугови исплате. Смрћу једног лица необезбеђени повериоци стичу законску залогу. Наследник не може бити у бољем положају, у колико се односи на покојниково имање, него што је био сам (Зе сијиб, од кога, он, и повлачи своје право. Истина, за његова живота, необезбеђени повериоци нису имали никакву залогу, али је