Branič

I

Број 12 „Б Р А Н И Ч" Страна 557 јави, па да одмах и уважена буде. Чак и тапија, ако би се њојзи супротстављала нека друга тапија по времену издања млађа, имала би бити оглашена за слабију по своме правном дејству, од ове последње. Разуме се по себи, да су врло ретки случајеви, где би појав. сопственик код извршне власти успео доказати да је јачи у праву, ако је спор око ствари која је заиста нађена у рукама дужника. Али се само због тога, што су ти случајеви ретки, и што у прописима § 466 г. с. п. став III није детаљно и опширно објашњено, како има да се поступи у случају да појављени сопственик поднесе и пуноважне доказе, — не може рећи, да је повериоц у сваком случају јачи у праву само акоје ствар, која је за попис означена, нађена у рукама дужника, ма да се по свему судећи, па и ничим неоспорном јавном исправом утврђује, да је ствар туђа. То јамачно ни сам Законодавац није имао намеру, јер би то било противно прописима грађ. законика као основног Закона, и прописима тач. 1. § 471. г. с. п. којим су туђе ствари, женин мираз и дечје ствари изузете од пописа, те прописи § 466. г. с. п. баш и кад би се тумачили тако, да је државина подразумета као прост материјални додир са стварју — не би могли дерогирати постављено правно правило § 471. г. с. п. и одредбе гр. Закона које регулишу право о државини и својини, а о којима је законодавац прописујући § 466 г. с. п. свакако морао водити рачуна, а да је он заиста водио рачуна, доказ је онаква редакција § 466 г. с. п. по коме, да би се једна ствар у попис узела, потребно је да је она нађена у притежању дужника, док је за појав. сопственика довољно да се је ствар нашла у шегобој држабини, па да од пописа буде изузета. По нашем дубоком уверењу оваква редакција није дошла случајно, нити да њом није јасно диференциран појам шта је то притежање, а шта проста државина како писац каже. Одредба у ставу III § 466. г. с. п. којим се каже: „ако би дужник за ствар, која се нашла у његовом притежању казао да није његова" дошла је само у циљу заштите интереса повериоца, који је попис тражио, да извршни орган не би био доведен у заблуду, да одмах поверује да је то заиста тако, па да одустане од пописа, на основу саме овакве дужникове изјаве, и без икаквих доказа, или без пуноважних доказа, па је наређено, да се и поред одрицања дужниковог да је ствар његова, она ипак у попис узме, и т. д. Овај пропис дакле дошао је као заштитна мера трећих лица, јер у конкретном случају није спор између два лица — држаоца и појављеног сопственика, већ између овог последњег и повериоца држаочевог, као допуна постављених правила о државини и својини из грађ. законика које су иначе за спорове између двају лица око ствари довољно јасна, и та мера