Branič

Број 3

„Б Р А Н И Ч"

Страна 151

принципу, који је судбоносан за даљу сутску праксу по једном кардиналном питању. Конкретан случај био је следећи: Оптужени је, поред осталог, изнео, да је тужилац у своју корист утајио новац поверене му организације, а да је такође правио фалсификате извештаја и записника. Како је тужилац своју службу вршио на основу законског овлашћења иако није био држ. чиновник, то се он ипак у погледу крив. одговорности таквим сматра по сили тачке 3 § 14 К. 3. У његовој радњи: утаје повереног му новца, постојало би несумњиво дело из § 319, а у његовој радњи фалсификовања дело из § 214 или 215 К. 3. И једно и друго дело гоне се по дужности, те у погледу њихове доказаности вреди друга алинеја § 311 К. 3. По том законском пропису „ако је предмет клевете кривично дело за које се гони по службеној дужности истинитост чињеница доказује се правноснажном осудом за то дело надлежног суда." Из пресуде Касационог суда произилази, да је закон у томе повређен „што првостепени суд није по делима утаје и фалсификата која су предмет клевете поднео пријаву државном тужиоцу и сачекао извршност одлуке суда, а до тада застао са поступком по тужби за клевету." Ово са разлога што су у питању дела, која се гоне по службеној дужности, која се само пресудом доказују, и која су по § 89 КСП све власти дужне пријавити ради даљег поступка.. Да ли је гледиште Касационог суда у складу са законом може се одговорити само онда, кад се расправи питање: какав је смисао § 311 К. 3.? Тај законски пропис заиста тражи да се истинитост чињеница кривичних дела, која се гоне по службеној дужности доказује само правноснажном пресудом. Ипак није јасно да ли у време суђења мора постојати, ако не таква пресуда а оно бар пријава за дело. Нашем крив. закону недостаје одредба из § 191 немачког крив. закона, по којему је рађен, а по којој одредби поступак за клевету застаје док се оконча поступак за дело које је предмет клевете. Закон о штампи такву одредбу садржи у чл. 77 а она се путем правне логике проналази, делом у § 304, а делом у другој алинеји § 311 К. 3. која је унета у зак. пројект тек 1922 године". По § 304 К. 3. извињавајућа заблуда исључује казну, те је по том пропису ослобођење од казне могуће и онда, када постојање дела није доказано пресудом, али је доказано да је ноступак вођен. Разуме се ослобођење не би уследило услед доказаности навода, јер не постоји правноснажно осуда, већ услед заблуде, па и кад постоји апсолуторна пресуда по том делу. Из тога произилази да ће се и по нашем закону застати са поступком за клевету, ако се докаже да је поведен по-