Branič

Страна 132

„Б Р А Н И Ч'

БроЈ 3

независно од сваког практичног система односа између управљача и поданика (непосредна демократија, претставничка демократија), као и независно од сваког система односа између самих органа (парламентарна влада, претставничка влада). По једној теорији критеријум лежи у томе, да ли је врховни орган једно тело или једна личност. То је уосталом позната Јелинекова теорија о врховном органу. По њој предратно Немачко царство било би република по организацији свога врховног органа, Савезног већа, ВипсЈезгаЉ. Исто тако Британско царство било би једна врста републике, пошто је у њему парламент тај врховни орган који држи власт. По француској доктрини међутим, разлику треба тражити с погледом на начин именовања државног шефа. Ако је овај наследан то би била монархија, ако то није случај онда би имали републику. Наполеонов режим ваљало би оставити по страни, пошто је он био једна врста плебисцитарног царства као последица специалних прилика створених револуционарном идеологијом. Према томе, као коначан резултат остало би ово. Све изборне краљевине биле би у ствари републике (то је био типичан случај са принципатом у Риму), док би наследност шефа државе била одлика монархија (француска монархија до Револуције, енглеска монархија). Неки су покушавали као Редслоб и Коркунов да поставе као критеријум за ово разликовање, одговорност државног шефа. Монархија би била онде где та одговорност не постоји, док би имали републику тамо где је она спроведена. Али овај критеријум сам по себи не би био много сигуран, пошто у врло многим републикама не постоји одговорност државног шефа, или ако и има какве одговорности она је увек посве изузетна и ограничена. Зато би овај критеријум био недовољан да објасни једну овако сумарну поделу државних владавинских облика. 1 ) По овоме се може најбоље видети недовољност чисто правне теорије, да оправда и образложи ову двојну поделу владавинских облика као дефинитивну. Разни критеријуми усвојени од разних писаца, као што су изборност или наследност државног шефа, одговорност или неодговорност и други, данас нису довољни да би се са извесном сигурношћу могло поставити једно гледиште, које би пружало јасну слику саме садржине облика владе, пошто формални критеријум не успева да објасни суштину ствари. Чак и овај писац чије смо гледиште мало час навели, који је у једној дугачкој и документованој расправи, устао у одбрану традиционалне поделе, морао је на крају признати да у разним државама

Ј ) в. расправу БеЊег-а, под насловом: Иесћегсћев зиг 1а с1аззГ/каИоп аез јогтез ро1Ш д иез, у 1а /?егае с!и ОгоН РиШс (књ. ХШ, N0. 3,1929).