Branič

Страна 222

„Б Р А Н И Ч"

Број 4

Касациони суд по овом питању надлежности донесе начелну одлуку у својој општој седници. Касациони суд у Београду по овом тражењу донео је у својој општој седници од 16. фебр. о. г. под Рос. 2. начелну одлуку по овом питању надлежности, која гласи: „Господин Министар Правде писмом својим од 24. јануара, 1934. год. Бр, 2576 доставио је овоме суду представку г. Љубише Ивковића, адвоката из Београда, да се у оделењима овога суда неједнако примењују прописи § 16, тач. 2 у вези § 17. тач. 3. закона о устројству трговачког суда у питању надлежности за извиђање и пресуђивање спорова, покренутих противу Дирекције Државних Железница, а који спорови потичу из уговора о иревозу робе железницом. Уз овај акт приложени су и преписи односних одлука овога суда. Зато је тражио да Касациони суд на основу § 16. закона о своме устројству ради одржавања једнообразности у суђењу, донесе потребно решење, у колико сматра, да таквом решењу има места. „По овоме тражењу Касациони Суд у данашњој својој општој седници проучио је истакнуто питање, па је претходно нашао, да овде постоји неједнако разумевање и примена наведених законских прописа у одељењима овога суда и да према томе има места доношењу начелне одлуке по томе питању у смислу § 16. тач. 1. закона о устројству Касационог Суда. Јер, док је 111, одељење овога суда примедбама својим од 7. XII. 1929. год. Бр. 15506 поништило решење првостепеног Београдског Трговачког Суда од 3. XII. 1929. год. Бр. 94914, донето по спору фирме Амариљо Тазартес и др. из Скопља, противу Дирекције Државних Железница, налазећи, да је свако предузеће подвоза на суву и на води у смислу § 17. тач. 3. закона о устројству трг. суда. трговачки посао, без обзира да ли га врши држава, или неко други, и да је према томе за извиђање и пресуђење поменутог спора надлежан трговачки суд, дотле је II, одељење Касационог Суда у примедбама својим од 11. XI, 1933. год. Бр. 7741, од 13. XI. 1933. год. Бр. 7886 И од 5. XII. 1933. год. Бр. 8615 нашло да Дирекција Државних Железница није предузеће, које обавља трговачки посао, пошто држава врши и превоз путника и превоз робе у интересу јавног саобраћаја, а не у шпекулативном циљу, па да према томе трговачки суд по § 16. тач. 2. закона о своме устројству није надлежан за извиђање и пресуђење спорова, који се покрећу противу исте Дирекције, а који истичу из уговора о превозу робе. „Прелазећи на главну ствар, Касациони суд је даље нашао: По § 16. тач. 2. закона о устројству трговачког суда, Трговачки суд је надлежан за парнице између свих лица, која се односе на трговачки посао. Према § 17. тач. 3. истог закона, као трговачки посао сматра се и свако предузеће подвоза на суву и води. Овде законодавац не прави разлику у погледу личности уговорача, већ без обзира на њих, сматра свако тако предузеће као трговачки посао. Употребивши реч предузеће законодавац је хтео да каже, да се такви послови, који су иначе по својој природи најамнички, имају вршити у већој размери и стално, и тек у том случају и под таквим условом, подвоз и превоз са таквим обележјима имају се сматрати као трговачки по • слови. Кад говори о куповини, законодавац ставља и једну резерву, па вели, да ће се куповина сматрати само онда као трговачки посао, кад се врши у циљу препродаје, у циљу зараде. Међутим, при набрајању осталих трговачких послова, не ставља никаква ограничења, а из тога се може извести закључак, да их сматра као безусловно трговачке за лица, која ихврше. „Питање пак, да ли су и уговори, које држава, односно Железничка Дирекција закључује са приватним лицима о превозу робе железницом за државу, трговачке природе, да би за извиђање спорова из таквих уговора, покренутих противу државе, био надлежан трговачки суд у смислу § 16. тач. 2. закона о устројству истога суда, постаља се стога, што држава не може никада, чак и кад врши послове трговачке природе, бити правно изједначена са трговцем, пошто она вршећи такве послове по правилу не тежи за добити, која чини главни елеменат у појму трговине. Тај елеменат