Branič

Број 6

„Б Р А Н И Ч"

Страна 321

Према становишту друге групе, 10 ) противног мишљења, код аберације постоји стицај деликата, јер се намераваном протуправношћу вређа више правних добара, јер се довршеним кривичним делом повредило једно правно добро, а покушаним злочином угрозило друго правно добро. У овом је погледу несугласицу пооштрила чињеница што се питање кривичне одговорности код аберације везује са питањем релевантности или ирелевантности заблуде 11 ) с обзкром на објект дотичне протуправности. У погледу установљења кривичне одговорности и кажњавања не може код аберације доћи у обзир питање о важности или неважности заблуде, када те заблуде код аберације стварно и нема. Код аберације постоји само случајност, стога је погрешно говорити о важности или сг.оредности заблуде, погрешке при оцењивању идентитета објекта кривичног дела. Није дакле основано правити код тога разлику о оному, што код аберације стварно и не постоји. Ако гледамо на правни учинак извесне кажњиве протуправности, тада ће нам заиста изгледати да постоји само једна протуправност, која се реализовала у одређеном учину. Но ово је само привидно, а то су очито запазили и саме присталице овога становишта. Тако је н. пр. Мих. Чубински истина нашао да код аберације постоји само једно кривично дело, али „посматрајући горње случајеве као једно сложено кривично дело морамо свестрапо проценити поједине моменте како субјективне, тако и објективне природе, који су важни за одмеравање казне. Например, ако је учинилац намеравао учинити квалификовано кривично дело исти ће одговарати за обично дело. Ако је хтео извршити обично дело, а под горњим условима (т. ј. аберацијом) извршио је квалифнковано кривично дело, одговараће за наступелу тежу последицу само онда, ако је њу могао или морао предвидети". 1 ' 2 ) Налазимо да је овакво разликовање и двојако просуђивање већ с начелног становишта нетачно. Јер нема потребе нити је оправдано да се једнака протупразност различито тумачи и просуђује. У аберацију би непотребно увађали неки као претеринтенционализам 13 ), који не спасава ствар а 10 ) Тако Тома Живановић, Основи крив. права, стр. 235; Урошевић, Требник, II, стр. 128; Јанка, ор. сИ., стр. 103 и др, ") Тако н. пр. Изг( (1.ећгђ <1. (1. 51га {гесМе8, § 40, II, 2). 12 ) Ор. сК., стр. 161. 13 ) Премда се и по нашем позитивном праву не би у овом случају у опште могло говорити о неком претенинтенционализму, који по § 17 К. з. претпоставља постанак теже последице од умпшљене на једном те истом објекту извесне протуправности. Насупрот тому код аберације не може увек настати тежа последица од умишљене, јер је могуће да је утврђена намера да се први објект кривичне радње усмрти, а други је само лакше повређен. Поред тога код аберације ова „тежа" последица протуправне радње не погађа исти објект те протуправности, него нови и непредвиђени, који је случајно дошао „под удар".