Branič

Ерој 6

„Б Р А Н И Ч"

Страна 325

тог §-а одређена је тамо назначена казнена санкција против лица „ко другога лиши живота"; није дакле наведен никакав "креаез, него у опште сваки „други". Према тому за установљење кривичне одговорности и казни за усмрћење било би доста да је у опште усмрћен човек у опште. Било би одатле дакле ирелевантно да ли је починитељ управо намеравао усмртити овога, убијенога човека или некога другога. Важно би према том мишљењу било у опште да је намеравао „другога" да усмрти и да је радећи према тој намери заиста „другога" и усмртио. Тако би заиста изгледало према слову ове законске норме. Али то је мишљење логрешно. Јер поред ове норме, која говори о казненој санк<цији за усмрћење потребно је пре установљења кривичне одговорности узети примарно у обзир и оцену и друге норме истога закона, које говоре нарочито о кривици и одмеравању казне. Већ према § 15 К. з. деликти предвиђени у поменутој одредби § 167 К. з. представљају злочине, дакле долозно извршење противправне кажњиве радње. Одакле је дакле потребно да су за примену те санкције да је починитељ дело починио умишљајем т. ј. да је извршење овога дела „хтео или када је он т. ј. починитељ тог дела предвиђајући забрањену последицу, која може из његовог дела да наступи, пристао на њено наступање, без обзира на то да ,ли је он то желео или не". (§ 16 К. з.) У случајевима аберације не може се рећи да је починитељ хтео да усмрти непознатог му пролазника или у опште да је предвиђајући такву последицу из његовога рада „пристао" на такву радњу и такзу последицу. Код аберације је његова намера била уперена против одређеног објекта, а само случајно промашивши то лице, починитељ је повредио друго правно добро, усмртио је или телесно повредио њему посве страну и непознату особу. Он на то не само да није пристао, него је тај резултат његовог протуправног делања настао преко његовог очекивања, мимо његове намере. Не може му се дакле урачунати у кривњу као намерно оно што он воља, намера да се усмрти човек. Споредно је по тој норми да ли је протуправна намера извршена у свим линијама, дакле и према намераваном објекту протуправности. Овакво становиште налази своје опрзвдање у модерном схватању криаичне одговорности, према којој је за установљење антисоцијалности одлучна сама воља за почињење кажњиве прот} правности. Свако законодавство код нормирања кривичноправних одредби има пред очима данас ту намеру да^ се вређа правни поредак и ради тога се модерна кривична права морају првенствено освртати на ту антпсоцијалну вољу у свим њеним манифестацијама. Радл истог начелног гледишта је и у нашем Кривичном законику нормирана кривична одговорност и кажњавост и за такве покушаје, који су подузети на апсолутно неподобном објекту или са потпуно неспосооним средствима за његово довршење (од 2 § 32 К. з.). Ипак наше позитивно крмвично право није преузело овакве дистинкције с обзиром на лбјект намераване протуправности као аусгр. К. зак.