Branič

/

Страна 401

3 __ Побијање дужникових правних дела по основу отуђења у бесцење. Симптоматично је, кад један дужник отуђује имовину у бесцење. Закон о побијању хтео је да оваква правна дела подвргне судској одени. Но само нама изгледа, да се није отишло овде у остварењу те намере до краја. На име, у § 2 тач. 4 пом. зак. вели се, да се могу побијати уговори о куповини, промени и добављању (лиферацији), које је дужник склопио за последњих шест месеци пре побијања; но ако је друга страна знала или морала знати, да дужник поменутим уговорима отуђује имовину на штету својих поверилаца. Ако поверилац жели да побија отуђење дужникове имовине по основу располагања у бесцење, он је једино ослобођен дужности да доказује дужникову намеру за оштећење. Та чињеница, међутим, доказује се самом продајом дужникових ствари у бесцење из које произилази штета за повериоца. Иначе, захтев за побијање мора да истакне за шест месеци од дана обављеног правног посла, да докаже продају или трампу у бесцење и најзад, околности из којих ће се закључити да је купац знао или морао знати да дужник поменутим уговорима отуђује имовину у бесцење на штету својих веровника. Кад побијач треба да утврди, да је противна страна знала, да се тим отуђењем у бесцење иде на штету дужникових поверилаца — онда је јасно, да је у таквом поступку лежала у толико пре и намера дужника за оштећењем. Сматрамо, да кад је већ идеја отуђења у бесцење убачена као основ за побијање, да је она била довољна у вези са штетом за повериоца — за уништај таквог правног посла. Терет доказивања да противна страна није знала, да се том продајом у бесцење штете дужникови повериоци, треба да падне на дужниковог контрахента— корисника тог отуђења у бесцење. Чим дужник отуђује имовину у бесцење — купцу то треба да буде сумњиво. Као исправан грађанин он треба да потражи узрок таквом отуђењу. Слетствено овоме, треба одмах немилосрдан, претпостављајући код њих непоштење и на тај начин иде на корист побијача, дотле је у тач. 1 преблаг према дужниковим бесплатним располагањима. Сматра се за оправдано да их он врши кад су у питању уобичајени дарови, општа корист и захтев пристојности. Даље, кадјеупитању повраћај жениног мираза он га не дозвољава изузев ако је брак разведен или је уговором на две године пре побијања то утврђено. И најзад у тач. 4 одједном, не дозвољава давање мираза или удовичног издржавања — као да оваква располагања нису испуњења моралне дужности или бар захтев пристојности. Сматрамо, да кад је већ закон донет у циљу заштите поверилаца, онда треба тај принцип заштите интереса поверилаца спровести до краја: свако бесплатно располагање на штету повериоца је обориво по овом основу са изузетком, за располагање којим се испуњава каква законска дужност (алимантаиија).

Број

7—8

„Б Р А Н И Ч"