Branič

Страна 432

„Б Р А Н И Ч"

Број 7—8

даље споредни умешач, затим трећа лица на пр. у случају § 404 гр. п. п. кад се исправа потребна за доказивање налази у рукама трећег лица, које је дужно предати или показати исправу, онда може суд по предлогу доказиваоца закључком наложити томе трећем лицу да у одређеном року положи ту исправу код парничног суда. Противу овог закључка треће лице, код кога се налази исправа може изјавити рекурс. Најзад рекурс могу уложити и трећа лица којима је наложено да плате какву дисциплинску казну на пр. због нарушења реда у смислу § 263 гр. п. п. Раније сам навео да има закључака, противу којих није допуштен засебан правни лек у смислу § 609 гр. п. п., већ се странке могу жалити противу тога закључка оним правним леком, који оне уложе противу прве идуће одлуке, која се може побијати. То су такозвани придржани рекурси, који се спајају са призивом ако се њима тражи преиначење или укинуће одлуке парничног суда прве молбе или са ревизијом т. зв. ревизијски рекурс, ако се тражи преиначење или укинуће одлуке призивног суда. Придржани рекурс се не мора приложити у нарочитом рекурсном писмену, већ је довољно да се у разлозима призива или ревизије наведе у чему је закључак незаконит. Ово спајање законодавац дакле не сматра механички тако да се изјављује посебно призив односно ревизија, а посебно рекурс, па да се заједно предају, већ је спајање органско т. ј. оба правна лека изјављују се једним јединим писменом. Законодавац је § 609 мало нејасно формулисао бар према мишљењу Ввроне-Цуље, Горшића и Верка. У закону стоји да се странке противу закључака, где није допуштен засебан правни лек, могу жалити оним правним леком који оне уложе противу прве идуће одлуке, која се може побијати. Прва два поменута коментатора наводе одлуку Бечког Врховног Суда према којој странке нису дужне да одмах побијају прву идућу одлуку, која се може нападати правним леком, јер би то значило да их законодавац приморава да побијају и такве одлуке с којима су оне потпуно задовољне. Према томе кад су странке пропустиле прилику да рекурс противу закључака споје с оним правним леком, који би могле поднети противу прве идуће одлуке, коју су могле побијати (а нису је побијале рецимо зато што нису имале повода), оне могу спојити рекурс с оним правним леком, који уложе противу коначне одлуке на пр. пресуде, разуме се ако није постала правоснажном она одлука, која се може побијати несамосталним или придржаним рекурсом. Ако је такав закључак коначан т. ј. ако се поступак у тој истанци њиме дефинитивно окончава. онда се он може побијати одмах самосталним рекурсом.