Branič

Страна 448

„Б Р А Н И Ч"

Број 7—8

роватним учини да постоји који захтев за побијање односно да поднесе доказе да постоји која радња дужникова из §§. 27.—32. стеч. закона која би се у смислу §. 42. стеч. закона имала побијати тужбом управитеља у евентуалном стечају пак да положи суду 5.000 динара на име предујма за стечајне трошкове. Предлагач стечаја по овој наредби суда није поступио већ је тражио да се по положеној проказној заклетви од стране дужника сва акта пошаљу Државном Тужиоцу. За овим је Трговачки Суд решењем својим Ст. 19/31934. одбио предлагача од траженога стечаја с тим да на основу §. 77. ст. II. стеч. закона по извршности решења овај закључак објави а на основу §. 111. ст. зак. одреди рочиште за полагање проказне заклетве, а потом да се сва акта овога предмета на основу §. 189. ст. зак. доставе Државном Тужиоцу ради покретања кривичног поступка. Ово своје решење суд је образложио овако: „Дужник 3. Ф. према својој изјави на записнику Ст. 19/2—1934. г нема никакве имовине ни покретне ни непокретне изузев потраживања по пресуди Окруж. Суда у В. Бр. 10863, живи и зарађује као трговачки агент а своју је радњу одјавио за доказ чега је поднео оглас о одјави фирме потврђен код Трговачког Суда Бр. 27330/33, г. и при томе навео да је приправан о својој немаштини да положи проказну заклетву; па како заступник повериоца и предлагача стечаја у смислу §. 77. стеч. закона није вероватним учинио да постоји који захтев за побијање правних радњи дужникових које се у смислу §. 42. ст. зак. остварују тужбом у стечају, нити је по наредби суда 19/2—1934. г. положио тражени предујам за покриће трошкова стечајног поступка, већ на записнику тражио од суда да по положеној заклетви од стране дужника пошаље сва акта Државном Тужиоштву, с тога је Суд решио као у диспозитиву". По благовремено изјављеном рекурсу од стране Ж. Ш. адв. из Београда, пуномоћника дужниковог, Београдски Апелациони Суд закључком својим Пл. Бр. 43/34. потврдио је горње решење Трговачког Суда Ст. 19/3—1934 као правилно и на закону основано, а изјављени рекурс под Ст. "19/5—1934. одбацио са разлога: „Што не стоји рекурсни навод да он — дужник сад није тоговац, јер потраживање проистиче из робе кад је био трговац, а поред тога дужник и сам признаје да је трговачки агент. Исто тако не стоји ни случај из §. 76. стеч. зак., јер дужник није доказао да има ма и једног личног веровника пошто се из решења о поравнању види да има веровника а није поднео доказе да је ове веровнике измирио и да их више нема. Не стоји ни навод из §. 189. стеч. зак., јер по овом пропису суд ће достављати акта Државном Тужиоцу кад се одбије предлог за отварање стечаја због тога што дужник нема довољно имовине, а то пак што дужник има да прими по једној пресуди није доказ да ово и има јер није наплаћено, па се не може ни узети приговор дужника да је овим обезбеђен". Овом одлуком вишег суда дефинитивно је санкционисан у пракси §. 189. стеч. закона, по коме Окружни, односно Трговачки Суд има достављати сва акта стечајног предмета Државном Тужиошштву ради покретања кривичног