Branič

Страна 380

„БРАНИЧ'

Број 7—8

примљеним управним актима неки се означују само бројем, а код других се укратко наводи на шта се односе. Бројеви који означају управне акте некад су прости, некад поверљиви, некад строго поверљиви. Најчешће су то „решеша" Министарског савета, затим министра финансија, али има и одлука другог министра, па чак и указа. У § 84 Финансиског закона за 1933/34 годину, „примљено је назнање и одобрено" неколико одлука Одбора за молбе и жалбе Народне скупштине. И тако даље. Која је снага тих одобравања и примања на знање? II. Ако изузмемо уредбе и „одлуке" (предлоге) одбора за молбе и жалбе законодавних тела 1 ), неоспорно је да се овим одобравањима не може признати важност озакоњења. Ван сваке сумње је да ти акти, која су законодавна тела на неки начин усвојила, још увек нису и не могу бити закони. За законе се тражи да буду садржајно проглашени и обнародовани: „Законе проглашује Краљ указом који садржи сам закон решен од Народног Претставништва.'' Тако диспонира чл. 56 важећег Устава. Истина је да судови немају право да цене материјалну уставност закона, да испитују сагласност законских одредаба са текстом Устава; али се баш овде не ради о материјалној већ о формалној повреди Устава. И судови и све друге власти имају да испитују да ли је нешто што се презентира као закон у истини закон. Ови одобрени управни акти не могу бити закон, јер нису у прописној форми промулговани и публиковани; њихова садржина је јавности уопште непозната. А ниједне одредбе нема у Уставу, ни у законодавству уопште (ма да обични закони то не би смели ни прописивати), да се, макар кад, имају примењивати необјављени и непознати „закони". III. Али, ако ови акти нису озакоњени, сме ли се тврдити да су они позакоњени; ако нису легализирани, да ли су бар легитимирани? Чим су они поднети законодавној власти на одобрење, значи да су манљиви, значи да управна власт сама сумња у њихову исправност и законитост. Да ли њиховим одобравањем од законодавне власти ти акти постају накнадно исправни; да ли се њихови недостатци отклањају, да ли се њихова незаконитост санира? Тешко би било прихватити овакво мишљење. Законодавна власт је у стању да од незаконитог акта учини законити али само путем доношења формалног односно специјалног закона. То значи да она може незаконитост санирати само онда ако незаконити акт

') Питање је данас да ли је могуће и само одобравање уредаба. Нема У данашњем Уставу ни речи о правним уредбама; нема прописа, као у Видовданском Уставу, по коме би Народно претставништво могло уредбе стављати ван снаге, а то значи и потврђивати их, озакоњавати. Исто тако, предлози одбора за молбе и жалбе морају бити усвојени у форми закона и публиковани као закони.