Branič

Страна 608

„Б Р А Н И Ч"

Број 11

-материју у својој суштини са државно правног гледишта, док је међутнм црквама оставио само оно што може зависити од воље грађанина ради задовољења љегових верских осећања која не задиру у државне интересе. Признатим и усвојеним верама држава је признала само право да оне саме уређују своје унутарње послове у границама закона, што значи, да се и та уређења верских унутарњих послова не могу вршити мимо државних закона и интереса а на штету јавног мира и поретка. Ни један закон не може да мења основне уставне одредбе, јер основна материја уређена Уставом, остаје таква каква је и законске одредбе о противном морају да остану без дејства. По чл. 26 држ. Устава законодавну власт врши Краљ са иародним представништвом, а по чл. 29 у вези чл. 66, Краљ потврђује и проглашује законе. Према оваквим јасним одредбама, ни једна друга власт у земљи, не може да доноси ма какве законе који би имали обавезну снагу за све грађане, државу и државне власти ако овлашћење није добила од државне власти да ту материју регулише не по својој вољи, већ у интенцијама и границама постојећих државних закона. Овакве законе не може да доноси ни црквена власт по материји која није јасно обухваћена ни једним прописом закона и њеног Устава. На основу чл. 24 Закона донет је Устав срп. православне цркве 24 новембра 1931 год. по коме је разрађен и специфициран рад хијерархије на држ. територији. Држећи се одређеног циља и надлежности из чл. 1 црк. закона и држ. Устава православна црква је уређена црквено јерархијски и црквено самоуправно с тим, да је по чл. 51 црк. Устава Св. Арх. Сабор највише хијерархијско представништво; црквено законодавна власт у пословима вере; богослужења, црквене дисциплине и унутарњег уређења цркве. Из овога се јасно види да цркв. хијерархија, изузев верског учења у ширем обиму, има само законодавну власт у границама црквено унутарњег али не и у друштвено државном животу који се у разним облицима манифестује ван цркве и вере. Да је дражава оставила рад православној цркви само у границама њеног унутарњег живота види се и из прописа чл. 58 цркв. Устава, по коме ове одлуке Сабора и Синода канонске и црквене природе које се односе на веру, богослужење и црквени поредак, — не подлежу контроли државних власти док сав остали рад цркве као делегиране власти у судству и брачним односима, остаје под контролом Државе. Да је држава хтела да остала правила и одлуке Сабора и Синода буду одмах извршна тј. обавезна за све грађане и државу она би то кроз чл. 58 изрично нагласила. Чл. 58 не може се тумачити на штету државне законодавне власти пошто је он нагласио да извршност даје само одлу-