Branič

Број 11

„Б Р А Н И Ч"

Страна 609

кама „канонске и црквене природе које се односе на веру^ богослужење, црквени поредак и унутарње уређење цркве". Да је држава хтела дати власт Сабору и Синоду за уређење брачног права онако како је то Брачним правилником учињено т. ј. да је држава хтела ова по њу врло важна питања да пренесе на признате цркве, ни у ком случају не би била унета одредба чл. 11 Устава и одредба чл. 21 која питање брака, породице и деце оставља за специјалну заштиту кроз државне законе. Држава је већ сита брачних верских сукоба који су ову институцију довели до таквог хаоса, да се у извесним приликама незна да ли је један њен грађанин ожењен или неожењен. Држави је већ доста неугодних ситуација и неприлика, где су деца рођена у пуноважном браку закљученом на једном правном подручју, — законита док су та: иста деца на другом правном подручју ванбрачна и незаконита. Држава је принуђена да ову брачну несигурност пресече једним потезом и створи једнообразне материјалне и формалне услове за брачно право свих својих грађана без; обзира на њихово верско и црквено припадништво. Чл. 63 тач 13 позивајући се на чл. 51 цркв. Устава овластио је Сабор да „издаје прописе у брачним пословима" али самим тим и обзиром на учење цркве о „св, тајни брака" држава ни у ком случају није на Сабор пренела у потпуности и власт, да он ову материју регулише по свом личном нахођењу без обзира на прописе постојећих државних закона и потреба за унутарњи живот свих њених грађана. Када се ово овлашћење упореди са чл. 58 види се, да се ови „прописи у брачним пословима" могу једино да односе само у толико на надлежност Сабора у колико би они задирали у основне канонске прописе који се по чл. 51 стриктно односе на веру, богослужење, црквени поредак и унутарње уређење цркве. Док држава кроз своје законе установу брака и породичних односа регулише са своје државно правне тачке гледишта обзиром на јавни, мир, поредак и правилно одржавање популације, дотле га црква може третирати кроз верско учење које са овим државним разлозима може да нема никакве везе. Да би се избегли сукоби између схватања државе и цркве о овој брачној материји обзиром и на стварни живот и потребе грађана, држава је кроз чл. 21 свога Устава и прокламовала принцип да „брак, породица и деца стоје под заштитом државе" а не под заштиту ове или оне цркве. Ваља поново рећи, да ни у закону ни у Уставу српске православне цркве, који су у ствари државни закони, — нема ни једне одредбе да црква регулише брачно и породично право по свом црквеном учењу и схватању.