Branič

Страна 654

,Б Р А Н И Ч"

Број 11

било потребно да се установи једна инстанца која ће моћи да расматра те одлуке и, када оне нису на закону основане да их измени и прилагоди закону. Г. Марковић даље наводи, да је Скупштински одбор то схватио али да није хтео да одступа од принципа аутономије Одбора за ратну штету, бојећи се да се министру не да сувише велика власт, па да је нађено једно средње решење: да је задржана одредба чл. 12 Закона о исплати ратне штете, али да је остављено министру да он, приликом доношења Правилника за извршење тога закона, предвиди право надлежног министра да може задржати од извршења оне одлуке Одбора за ратну штету које не би биле у сагласности са законом, и да је он израдио тај правилник и то предвидео у границама споразума са Скупштинским одбором. На основу тога г. Марковић закључује да је, и мимо чл. 12 пом. закона у коме је прописано да одлуке Одбора односно Управе за ратну штету имају снагу извршне пресуде, надлежни министар овлашћен, на основу чл. 9 Правилника за извршење пом. закона, да расматра речене одлуке Управе за ратну штету и цени њихову законитост. А то би значило, да је чл. 9 пом. Правилника изменио одредбу чл. 12 пом. Закона, т. ј. да је правилник изменио закон на основу којега је донесен, Гледиште које мора, кад долази од једног тако познатог правника као што је г. Др. Марковић, изненадити и оно неколико неправника у Државном савету. Могао је Скупштински одбор наћи са г. Марковићем ово средње решење, како то он каже, али све то није закон. Чл. 12 пом. Закона остао је онакав какав је (што и г. Марковић признаје кад тврди да Скупштински одбор није хтео да одступи од принципа аутономије Одбора) па се он онако како пише морао и применити баш и кад је Скупштински одбор решио, како тврди г. Марковић, да се да министру овлашћење да у чл. 9 пом. Правилника може ставити онакву одредбу. Чак и да је Народна скупштина, а не Одбор, донела то решење да се тај смисао да чл-у 12 пом. Закона, ипак, догод није тај пропис измењен, мора се примењивати онако како гласи тј. да одлука Одбора има снагу извршне пресуде. Јер, ни Народна скупштина сама (по Уставу од 1921 године) није била законодавац већ су то била оба уставна фактора. Зато и све то објашњење г. Марковића није могло ништа у томе да измени. Због тога је Државни савет, у наведеном случају, имао одбацити тужбу ако је Министар као ненадлежан одбио да расматра решење Управе за ратну штету; у противном, да поништи његово решење ако се упустио у његову оцену. У спору г. Јоцића, Министар финансија је одбио жалбу са разлога што је нашао да је решење Управе за ратну штету на закону основао. Значи, упустио се у оцену зако-