Branič

Број 11

,Б Р А Н И Ч"

Страна 655

нитости одлуке Управе за ратну штету уместо да се огласио за ненадлежног. Зато је Савет имао поништити решење Министра финансија, јер се ненадлежно упустио у расматрање решења Управе за ратну штету. Чл. 9 пом. Правилника противан је чл. 12 пом. Закона те се није могао применити. И у толико је одлука Државног савета с формалне стране неправилна. Али тај је спор расправљен јануара 1931 године. Међутим у доцнијој својој пракси, у спору г. Теокаревића, од децембра 1933 године, Државни савет је сасвим правилно одбацио тужбу. У овом другом случају Министар финансија се огласио за ненадлежног да цени законитост решења Управе за ратну штету, јер то решење има снагу извршне пресуде, и Савет је тужбу сасвим правилно одбацио. Може се овде Државном савету приговорити само толико што није тужбу одбацио на основу чл. 34 Закона о Државном савету и управним судовима пресудом као неумесну а не одлуком на основу тач. 1 чл. 24 и тач. 3 чл. 19 истог Закона. Јер, пошто чл. 9 Правилника није могао изменити Закон, а Закон каже да решење Управе за ратну штету има снагу извршне пресуде, тужба је наумесна пошто министар није могао ценити законитост решења пом. Управе. Према томе, није било места да се тужба одбацује одлуком и признаје министру слободна оцена на основу чл. 9 пом. Правилника. Но и поред тога, у оба случаја у крајној линији, погођен је смисао закона, јер је код оба случаја остала на снази одлука Управе за ратну штету, сагласно чл. 12 Закона о исплати ратне штете, а то је главно. Питање је било само форме како ће се то постићи. Савет је може бити имао извесног обзира према управној власти односно Министру правде који је донео пом. одредбу Правилника противно закону, уваживши речену одредбу тога Правилника. Али исто тако он није хтео да погази закон и да могућност министру да једно извршно решење Управе за ратну штету задржи од извршења односно поништи, кад оно има снагу извршне пресуде. Дакле, и ако се ове одлуке Државног савета могу критиковати са гледишта формално-правног, њима је ипак у суштини закон задовољен јер су у смислу закона одлуке Управе за ратну штету остале дефинитивно на снази, како то и чл. 12 пом. Закона наређује. Као што се из овога види, не стоји да је Државни савет у конкретном случају „одбио да додели правду једном лицу", како то тврди г. Марковић на завршетку својега чланка. Поменутим одлукама Државног савета и оваквим какве су, постигнута је воља закона. Наиме, одлуке Управе за ратну штету у наведеним случајевима остале су потпуно у снази као и извршне пресуде, како прописује чл. 12 Закона о исплати ратне штете. Тај пропис је у овоме погледу потпуно јасан па није потребно никакво аутентично тума-