Branič

Број 11

„Б Р А Н И Ч"

Страна 603

Необичне особине стављају Бартуа у политици у прве редове. У 32. години, 1895. год., постаје први пут Министар у кабинету Шарла Дипиа, 1896. год. постаје Министар унутрашњих послова у кабинету Мелина, 1906. год. Министар грађевина у кабинету Сариена и Клемансоа, 1909. и 1913. год. у првом и трећем кабинету Бријана Министар правде, да 21. марта 1913. год. па све до 2. децембра 1913. год. заузме положај Претседника владе. У рату, који ускоро долази, а за који је Барту припремио Француску спровођењем трогодишњег војног рока, бива погођен на самом почетку у својим родитељским осећајима: 14. децембра 1914. год. пада на бојном пољу у Алзазу његов јединац Макс. Изгледало је да ће овај тежак губитак удаљити Бартуа од политике, али већ 1917. год., у првом кабинету Пенлвеа, постаје Министар без портфеља, члан Ратног савета, да по оставци Александра Рибоа постане Министар иностраних послова. Победу дочекује у посланичким клупама. Али већ 1921. год. у шестом Бријановом кабинету заузима портфељ Министра војног, затим у другој влади Поенкареа, која долази одмах иза шесте владе Бријанове, постаје Министар правде„ да 5. октобра 1922. год. заузме положај претседника Репарационе комисије. Министар правде постаје поново у трећем кабинету Поенкареа од 1926. до 1929. год., Министар војни у кабинету Стега 1930. год., да затим, у овогодишњем фебруарском кабинету г. Думерга постане Министар иностраних послова и тако трагично заврши свој живот 9. октобра. Као да је предосећао да му се крај приближава, јер са својих 72 године, у последњој влади г. Думерга, развија активност, која би чинила част и много млађем човеку. Изгубљене позиције Француске у унутрашњој политици, својим силним аукторитетом поправља. Страсти се стишавају. Уз г. Думерга и његове елитне сараднике, Барту највише доприноси унутрашњем миру Француске: његова мудра реч звучи као последњи спас. И спас је дошао. Наоружан унутрашњим миром, охрабрен аукторитетом који му пружа француски народ и демократија, Барту поправља спољни положај Француске: путује у Пољску и Чехословачку, Румунију и нашу земљу, где га у триумфу дочекују владе и народи. Његов поход кроз нашу земљу од Кладова до маџарске границе преставља највећу славу Француске и његову личну. Његова ведра појава побуђује свуда симпатије, он свуда стиче пријатеље. И после иступања Немачке и Јапана из Лиге народа, Барту уз Малу антанту доводи Совјетску Русију у Женевски скуп народа, да изгубљену германску и нипонску сарадњу у овом великом ме-