Branič

<4

„Б Р А Н И Ч*

мевајући ту и Аустроугарсиу, завиделе. Г. Маринковић своди замерке и критике уперене противу новог поотупка у главном на четири принцила тамо изражена, и то: на слободно судиско уверење, неограничену употребу сведока, гломазност и комшшкованост његову и његов језик и стил. 1) Што се слободног судиског уверења таче, г. Маринковић тумачи закон у смислу ограничења апсолутне слободе судија, који морају да суде строго по закону. Да ли \е то мишљење и других његових колега? Једногодишња пракса новог поступка показала је, да се у овом тврђењу мора бити приличнО резервисан, јер многобројне одлуке виших судова, којима се ниште одлуке нижих судова баш због прекорачења слободног судиског уверења, доказ су, да оно до сада није дало баш најбоље резултате. Свака власт, зато што је власт, мора бити ограничена. Иначе тежи деспотизму. И извршна и законодавна власт ограничене су у своме раду. Зашто то не би био случај и са судском влашћу. Ограничења у закону у истини су веома незнатка а власт призната судијама толика, да је, држећи се често формалног закона, могућа злоупотреба. Материјална истина у грађанским споровима, поред свега тога, још увек је релативна, много релативнија него што се то мисли. Прво, што се у главном суди по материјалу, који парничари поднесу суду и друго што сав тај материјал подлежи субјективној оцеви судија. Док није било писаних закона и док је се судило по племенима, путем порота, изрицана је правда по слободном уверењу судија. С погледом да тада није могло бити друкчије, овакав систем није се ни могао критиковати, јер се субјективни моменат у суђењу није могао ничим заменити. Али, са развојем писмености и доношењем закона, као општих обавезпих норми, субјективни елеменат као веома непоуздан у праву, почео је уступати место објективној правној норми. Грађани су имали поштовати закон, судија им је имао тај исти закон примењивати по строго утврђеним правилима и друштво је тако било задовољено у своме основном осећају правпе сигурности која је се оснивала на тачно утврђеним правним правилима. Да се све ово преокрене, требала је да се зато укаже потреба. Ову законодавну револуцију српски део нашег народа није тражио, нити је зато било

потребно. Он није желео да на место судије види преставника неограничене или квази неограничене власти, Јер му је то синоним безакоња. Али га зато није нико питао.... Не можемо се никако сложити са гледиштем г. Маринковића да је питаше личних квалитета судија чисто персонално а не процесно. За слободно судиско уверење тражи се наравно, пре свега, поштење судија, али да ли га је ко судшама оспоравао пре новог поступка? Од свих чиновника, па наравно и од судија, тражи се да поштено и исправно врше своју дужност, и они је врше на опште задовољство грађана, јер су необично ретки случајеви, да је негде утврђена неисправност код судија. Али, питаше је велико,. колико ће се судија снаћи у огромној власти која им је дата новим поступком, када је сада квази немогућно утврдити неисправност судија, пошто је слободно судиско уверење у толикој. мери субјективни осећај правде и закона судије-правника, да оно може да покрије и највећа безакоња кад су записници удешени и у њих унесено само оно што конвенира једном парничару а не и другом. Постоји истина право парничара на исправку нетачних записника, али да ли ће то неупућен народ да зна и да ли ће тиме да се користи и колико ће му то вредети код вишег суда? Случај везан за Ставискову аферу у Фравцуској показује необичну слику о томе, да су и највиши државни функционери и судије у Француској били подложни корупцији кад су им нуђене велике паре, а свој кеправилан рад могли су одлично магкирати слободним судиским уЕерењем које им француско кривично зако1.одавство признаје. Не мари ништа што не може бити никаквог поређења између наших судија, који су потпуво страви ма каквим коруптивним методама и француских судија и то само веома малог броја од њих умешаних у Ставискову аферу, нити што је овде пример наведен из области кривичног судског поступка а не из области грађакског судског поступка. Горњп случај важи као крајња евентуалност, од које се увек добар законодавац ограђује, тако да је у Фравцуској, услед немилих појава везаних за Ставискову аферу, сазрела потпуно идеја о ревизији судског и судиског статута у смислу ограничења власти судија. 2) Неограничена употреба сведока у грађанским парницама такође није до-