Branič

116

„Б Р А Н И Ч*

лице, независмо од његове кривице, и тужилац за накнаду штете, према њима, има да учиии само један доказ, обичгао већ учињеи, који би био онај о односу између узрока и последице, између ствари и претрпљене штете. Из ове теорије проиотиче да сваки који ,с;е служи неком ствари је одговоран за штете њоме прризведене, једино за1то шт»о се њоме служио. То је т е о р и ј а р иска. Бацимо један кратак поглед на ове три теорије. Што се тиче теорије риска. она није правична, јер „т!врдит:и да не треба трпети никакав риск од активности других људи значи бити несоцијала(н". С друге стране ова теорија! је противна соци јалном прогресу, пошто „ако ниједна личност нема ни најмање ииицијаЈПиве, нимад не би било напретка." Најзад, она н и ј е базираиа н а закону. Када је реч о Сениктлетовој теорији рећи ћемо да она није била никада прихваћена у опште од јуриспруденције. Ова је, једва, 1910 год., пропустила одговорност возиоца (1е 1гапзрог1еиг) са деликтиог на уговорни терен. Најзад теорија) проширења, протезања, поједивих чланова који не говоре о одговорности за штету причињену стварима и на ове, има великих незгода. За њену другу варијанту то је очевидно. Премда и животиње долазе у атвари у ширем смислу, ип,ак је велика разлика између ових и ствари у ужем смислу. Иако једна машина може бити опаснија од једног коња на пр., разлике између њих су огромне. У о,с|талом, законодавац говори о живот'ињама, а сувише је смело изједиачити машине и друге ствари са животињама. Њева прва варијанта има такође врло незгодних ствари, премда је сличност између зграда и сГгвари већа. Ове незгоде долазе отуда што би требало доказати ману у изградњи или недостатак одржавања, а то је до1кав исто тако тежак као и доказ кривице, па се овим „проширењем", не би ништа у ствари ки добило. Јер, ако се докаже мана ствари, доказана, је и кривица. онога који се њоме служи и члан 1315 Соје сЈуИ-а је довољан. Најбоље би срест-во било ,да законодавац едиктује претпоставку (презумпацију) одговорноегш у свима олучајевима где се потреба за њу осети. Али, како то законодавац није урадио, јуриснруденција је узела тај задатак на себе. Стога реч Салејова „развијање правнога напретка треба нам пре свега стећи од јуриспруденције" 2 ) није нигде била тако добра као овде, премда Салеј нема право када мисли да је еволуција у материји одговорносгги за ствари прошла, после следеће две етапе: доказана кривица (1а {аи1е ргоиуее) и претпостављена кривица (1а ргезошриоп сЗе 1а {аи!е). још и: претпоставку одговорности (1а ргезотрИоп бе 1а гебропзаћИЛе) и створени риск (1е пз^ие сгее). Пракса није примила теорију риска 3 ). Она је створила претпоставку кривице на терет чувара (1е §агсНеп) ствари, са резервом противдоказа. То ће рећи да има увек претпосггавке да Је дужник крив, али он може доказати да онто није

2 ) 8а1еШеб: 1.ез ассЈсЈеп^з Ле 1гауаЛ е1 1а гезропзаћПНе сЈуНе. Раг1з 1897. „С'е8< с1опс с1е 1а Јипзргибепсе ауап! 1ои1 ^и'П поиз 1аи1 а11е1пс1ге Геуо1иИоп (1и' ргодгез јипсН^ие". 5 ) В. Збирку одлука 8Ггеу, за 1913 годину, други део, страна 257, са примедбом (1а по!е) од СћагтопсЈ-а.