Branič

БЕЛЕШКЕ

133

ношћу тврдити да би их демокрација избјегла или спријечила. Осим тога, успјеси антидемократских режима врло су скупи, — они се плаћају с оним што је најдрагоцјеније човјеку, његовом слободом, а често и животом. Грађанин који побија демокрацију, пили стабло на којем сједи, — претвара себе из човјека у роба. Он се одриче могућности да и сам судјелује у одлучивању са својом судбином, па ако му се судбина, препуштена одлуци других, у материјалном погледу и побољша, она у моралном погледу постаје гором и понекад несношљивом. У сваком случају, и код материјалног побољшања узима учешће само мањина, крај које већина мора да страдава. Отуда код недемократских режима и она недостјва јагма не толико за самом влашћу колико за близином власти, а та јагма нужно свршава с разочарањем већег броја такмаца. У борби противу демокрације истичу се обично пороци парламентаризма. Али, овај није исто што и демокрација; онје само њезино сретство, Ако нож отупи, он ће се избрусити или замјенити другим, а ради тупости једнога ножа не одбацује се нож уопће; благодати ватре много су веће од несрећа, које су њоме проузрочене, и кад би се с ватром увек спретно баратало, не би она уопће била разорна. Тако треба и с парламентом знати баратати, треба га дотјерати и обновити. Он је постао одвише разговоран, да не кажемо брбљав, па га треба малообуздати; преспор је, али није тешко убрзати га; неки се његови прописи. из злобе или из глупости, злоупотребљавају, па ће бити потребно те прописе поправити. Али, код просуђивања парламента заборавља се двоје: прије свега, његову прошлост у којој је он кроз неколико деценија донио народима толико добра; а затим, његову најважнију задаћу, много важнију од законодавне а то је —■ задаћу позивања на одговорносш. Без одговорности нема уопће ваљаног рада, а камо ли владања. Ономе за кога се ради, ваља и одговарати; владаше је рад за читав народ, дакле, треба томе народу и одговараги. Ни најсавјеснијем човјеку није довољна контрола његова савјест а камоли скупинама које се силом прилика — састоје и од мање савјесних људи. Само она влада која знаде да ће одговарати за своја дјела биће таква да их усклади с вољом и иатересима народа. Демокрација, ослањајући се на вољу народа или на вољу већине мора и да

пронађе ту вољу. А то је могуће једино у слободи. Кроз слободно изражавање воље и мишљења долази се до истине. Систем пак који тражи истину, и омогућује истину, јесте етички најоправданији, — он у одгојном погледу дјелује најморалније. Гдје нема слободе нема ни истине, и зато антидемократски режими — ако дуже пот Р а ЈУ — дају у одгојноме погледу негативне резултате. Они додуше могу, за неко кратко вријеме, учврстити по гдјекоји карактер, али га с временом кваре и слабе; људи се навикну да једно мисле и осјећају, а друго да им је на устима. Лаж продире у душе и у друштво; нико никоме више не вјерује, а има и право да буде неповјерљив. А без истине и без повјерења нема ваљаног узајамног рада. Свака зајелница, а поготово држава, к.оже да се гради само на повјерењу и на истини. Један од највећих умова садашњице, Масарик, рекао је врло исправно, да је демокрација премало живјела а да ба се преживјела. Упоредивши стољећа и тисућљећа предемократског периода с демократском ером од једва једвог стољећа, може се ређи да је демокрација истом почела живјети, Одступ од демокрације значио би повратак у далеку прошлост, дакле назадак. Демокрација има мана али ове произилазе од мана људи који у њој судјелују; и те се мане одстрањују одстрањивањем тих порочних људи: „На првоме мјесту ваља се ослободити елемената без вриједности, који коче рад строја", — рекао је (у јануару 1929) покојни Краљ Александар. Зато људи од вриједности и без порока или тачније, са мање порока — јер ко је од нас без мане! — треба да потискују оне са већим пороцима. Демокрација, дакле, тражи активност, борбу. Пасивност, апстиненција, може да буде привременом тактиком, али не смије да постане системом или чак принципом. Рад Мешовите југословенеко-бугарске комиснје Мешовита југословевско - бугарска комисија састала је се у Софији у фебруару месецу 1935. г. ради решаван>а важних питања у вези са обновљеним цријатељским односима и донела је следеће одлуке: ]) На седници од 23. фебруара 1935. г, да се почев од 1. априла 1935. год. уведу за путнике из једне у другу земљу следеће визе: