Branič

ПРИНЦИПИ ДРЖАВНОГ УРЕЂЕЊА У СКОРОЈ ПРОШЛОСТИ итд. 217

тим вестају бирамке класе и бирачке мурије те тако посггаје о пш те, непосредно, тајно и једна.к .01 право гласања. Н>егово социјално змачење је у правном изједначењу б е з и м у! ћ н е кла се, п р О) л е т а р и ј а т а, са другим класама. Демократска тевденција да се формална једнакост претвори у м-атеријалну води завођењу пропорционалног и з б о р н о г сиСтема. Избори по систему већине М|Опу| имати тај резултат да 51 % гласова добијају сва иоспшичка места па према томе и сав утицај на државу, док су 49% сасвим искључени од тога. Међутим систем пропорције осигурава и мањини сразмерно учешће у законодавној власти. Ако с;е пак хоће да гр|у|пе и масе буду меродавни елемеити политич1ке изградње државе, онда се морају допустити и њихове политичке организације. Проиорционални снстем по својОЈ суштини почива на признавању политичких партија. Начелне променв у изборном телу преносе се на његово заступништво, на парламекат. Код пропорционалног система иза|брани посланици имају да захвале за свој мандат својој групи односно партији. Због тога је веза њихова са странком и зависност од ње природна. Народно прадставништво губи карактер једног скупа индивидуално! изабраних предстаиника и посггаје окуп предатавника група односно партија. Оно се не сасгоји више из „отпосланих" личеости него из фракција, које одговарају странкама у народу, ван парламента. И делатиост парламента мења се по 1 сзво.јој суштини. Истина постоји заједничка дискусија и саветовање, нарочито у! парл аменггарним одборима. Али у средишту стоји тежња да се интереси разних у парламенту заступљених група сведу на једну средњу линију, да се дође до једне врсте поравнања. Да се при том увек :не може одолети иакушењу да се фина1н1С ,ијски терети пребаце што је могуће више на леђа имућнијих народних слојева, по своме броју слабо заступљених у парламенту, лако се да разумети. Егалитарна демократија приказује се, социјалио! посматрајући, као израз захтева да и безимућне класе, пролетаријат, имају да сарађују на државним задатцима, као што је старији либерализам био! израз предоминантног утицаја имућног грађанства у држави. У егалитарној демократији губи начело поделе власти свој цантрални значај. Наравно, оно не ишчезава. Али се укида као врховно начело и само се задржава на другом ступњу: о д в а ј ање правосуђа од управе. Њима на супрот долази на прво место законодавство, често не само као функција стварање правних норми — нето и као организација — парламенат као' правни носилац државне влаети или бар као моћни контролни орган, који се свуда меша. После њега једино је меродавна воља народа, 1а уокт^ °;епега1е. Отуда се објашњава могућност д е м окр а т ск о г апсолутизма и прекор који му се чини. Пошто се не може захтевати једнакост за доношење 0 'длука, ако се хоће да спречи да тврдоглави и самовољни елементи не укоче целу државу, преу-