Branič

ПРИНЦИПИ ДРЖАВНОГ УРЕЂЕЊА У СКОРОЈ ПРОШЛОСТИ итд. 209

владају. 5а1из риђПса зиргета 1ех ез!о. Владалац је самр највиши слуга државе. Ово „опште добро" гледало се у потпомагању поивредног и културнот развића појединаца. ТаЈко је дамле онај појединац, који је био државној власти безуаловно потчињен, био врховни циљ и највише мерило за државну делатно-ст. Према томе владао је у држави просвећенога! апаснлутизма један сасвим индивидуалистички принцип. Само< с!е с индивидуама зије поступало као са субјектима остављеним 'самим себи него као са објектима под омикским старањем власти, као што се поступа са недораслом децом иод туторством власти. Таквом схватању одговарају изрази; отац отаџбине, деца отаџбине. Али ова брижљива, очинска делатност стварио се ограничавала на ојбласп јавнога живота. У приватном животу била је укинута везаио1ст за раније постојеће иорпорације, еснафе и разне друге међувласти, те је наступила пуна слобода кретања појединаца. Томе је сасвим одповарало јако наглашавање положаја Индивидуе ,у примљеном римском праву у супротнојсти према ,с1оцијалним разврставањима старогерманског права. Исти је дух владао и у приватноправним законицима, израђеним при крају 18 и почетком 19 века. Сличдо је било и у новим казненим замоницима!, у колико се радило о заштити приватних имтереса. Због тога се извршило и раздвајање јавне од приватне сфере, нешто што је било потпуно непознато ранијим временима. Право се поделило! на јавно и прмватно прав о. У области приватног права постојала је пуна правна способно1ст са начелним укидањеМ' свију ранијих ограничења. У области јавнога права по)једииац није био правна личност, није био субјект права, него' само! објамт права. Збо^г тога није могло ни пастојати право на јавну критику власти, ни право на слобоану штампу, ни право збора и удруживања, јер све то прелази круг поједике личности- Само се по себи разуме да није могло постојати ни праео на избор и право гласања, ни утицај на постављање власти ни правна заштита према овој, а такође еИ право на самоуправу у општивакој и професионалној сфери. Наравно да оваква гледиШта нису спровођена баш до појследње радикалне теиденције. На периферији било је извесних слабих прав»их повиција. Али у главном појединац је у јавНој области био бесправан. Према томе просвећени апсолутизам приказује нам се као комбинација државне свемоћи с а иадивидуал и с т и ч 1М о-а томистичким правцем државне делатности, остављајући чисту приватн о-п р а в н у област слободи п о ј е д и и а ц а. Такво државно уређење претпоставља да постоји једна о дређена социјална структура станввништва. На једној страни имамо горњи слој друштва, из којега се узима више чиновништво, моје заступа вдадоаоца и управо води владу отправљајући државне послове. Преовлађу|је племство, делом по рођењу, чија су ранија посебна права била уништева у