Branič

352

,Б Р А Н И Ч*

вичну радњу кажњено или није. Битно је оно што је у кривичном иостуику утврђено. Овако постављено и решено питање од стране Касационог суда не поставља се често, али једном постављено, нашло је добро решење. Горња одлука Опште седнице може се сматрати принципиелном, и ако нема обавезан карактер начелне одлуке. II. Законик о грађанском судском поступку од 20. фебруара 1865. год. који је важио на територији бив. Краљевине Србије у времену доношења горње одлуке, не садржи изричну одредбу која би се на појављени или сличан случај могла применити. Постоји само општа одредба у § 187. којом су и пресуде оглашене јавним исправама, да закон овим исправама у § 188, призна пуну доказну снагу „за онога који је подноси*. 1 ) Међутим, нови Грађански парнични поступак у овом погледу је потпунији. Он садржи одредбу § 364. која гласи „Кад одлука о сиорној ствари зависи од доказа и урачунљивости извесног кривичног дела, онда је суд везан за садржину иравноснажне осуђујуће иресуде казненог суда, у колико се та иресуда односи на доказ и урачунљивост дотичног кривичног дела.* У старом Српском гр. с. п. осећао је се недостатак због тога што овако изричну одредбу Закон за овај случај није садржао. Судовн су у недостатку овакве одредбе прибегавали општој одредби из § 187. гр. с. п. која говори о исправама, па су правилно узели, да под појам пресуде као јавне исправе, долази на првом месту кривична пресуда. Отуда позивање Касационог суда на овај зак. пропис у горе наведеној одлуци.') Аустриски гр. п. п. као и наш Југословенски добро су ура дили што су доказну снагу и обим кривичне пресуде у грађан-

*) В. Судску првксу саопштену код §§ 174., 187. и 188. гр. с. п. у издању Грађанског судског поступка од г. Др. Гојка Никешића, нарочито одлуку О. С. К. С. од 15. јануара 1911. год. Бр. 100.— В. такође Грађанско судски поступак у издању г. Лазе Урошевића као и Судску праксу г. Др. Гојка Никетића и Србислава Ковачевића испод горњих §§-а. •) В. примедбу под 2.). Према г. Др. Божидару Марковићу у његовом Уџбенику судског кривичног поступка на стр. 236., горњој одлуци К. С. могло би се дати објашњење с погледом на § 22. срп. казненог законика који је наређивао да ,оно што је кривичном пресудом као постојеће признато, не мора се у грађанској парници изнова доказивати". ,Тако се има узети и по нашем садашњем К. П. каже г. Др, Марковић. То значи, да се у грађанском поступању не може понова доказивати оно што је кривични суд утврдио, јер би се то противило квко начелу материјалне истине тако и начелу поп 518 1п 1<1еш. Према томе, штета, која је кривичном пресудом утврђена, не може бити предмет поновног оцењивања од грађанског суда Грађански суд није везан за кривичну пресуду само у случају, кад је повређеник или оштећеник кривичном пресудом, којом се оптуженик ослобођава од казне, за накнаду штетеупућен наГрађанску парницу. Грађански суд овде и поред ослобођења оптуженика од казне може досудити нвкнаду штете и друге приватно-правне тражбине*. — У истом смислу може се узети и објашњење Др. Николе Огорелице у његовом Казнено-процесуалном праву на стр. 273. у примедби, где се изриком каже: .Једино, кад је окривљени ослобођен од прогона казненом пресудом и приватни учесник отпуђен на пут редовне правде, није грађански судац везан на ту ослобођавајућу пресуду, те може и поред ове досудити приватно-правне тражбе оштећенику".