Branič

СУДСКА ПРАКСА

371

купцз начини власником продатог му имања и да му на исто и тапију изда §§ 651., 292., 293. и 294. грађ. зак. То што спорно продато имање, према одбрани туженог, у моменту продаје није било својина продавца Животе, већ туђа, његове мајке, по нахођењу Суда не мења стање ствари, јер прописима грађанскога закона, ародаја шуђих ствсри није забрањена - §§ 538. и 660. грађ. зак., нити се оваква продаја противи одредбама § 29. грађ. зак., пошто уговор о продаји туђих ствари, важи као и сваки други уговор само између уговарача не дирајући у права трећих. Отуда и извршење оваквог уговора, у зависности од права трећих лица, може бити или непосредно или посредно. Како је у овом конкретном случају уверењем општине Ч. од 10. марта 1933. г. бр. 815 као јавном исправом § 187. и 188. гр. с. п. утврђено, да је ранији власник спорног имања удова Стана (мати туженог) умрла, оставивши туженог. као свог јединог наследника, то је тужени Живота добио сада својство власника спорног имања и по томе основудужан је своју обавезу према купцу непосредно извршити и издати му тапију на спорно имање. Приговор туженога, да је купац у времену куповине знао, да му тужени продаје туђе имање, без утицаја је на стање ствари, пошто би ово питање као предмет особене оцене могло доћи у обзир само тада, када тужени не би могао уговор непосредно извршити, што овде не стоји, јер је тужени спорно имање наследио, те је тиме дошао у могућност да уговор непосредно изврши. Приговор туженога, да уговор у питању нема законске важности по томе, што је он продао спорно имање као будуће наслеђе за живота своје мајке, неу.местан је као не доказан, јер се то из квите туженога не види, већ на против из садржине односне квите види се, да је тужени спорно имање продао у своје име као своје"... На ову пресуду изјавио је незадовољсхво тужени Живота и, позивајући се опет на пропис §29. гр. зак., тврдио да ова продаја спорног имања нема законске важности и да није дужан издати тапију тужиоцу. Београдски Апелациони Суд међутим пресудом својом Р. бр. 3180 од 2. јуна 1934. г. оснажио је ову пресуду Среског суда као на закону основану. У приказаном спорном случају, који је прошао кроз све инстанције в стадиуме судске процедуре, поставило се питање о важности уговора о куповини и продаји туђе ствари, које је судска пракса, као што смо видели, на описан начин расправила па је од интереса изложити, чиме се образложава важност оваквог уговора и могућност његовог извршења с обзиром на то, да по истакнутом питању постоје два противна гледишта. Ради потпунијег одговора на ово питање, потребно је предходно дати одговор на друга питања, која долазе у обзир у вези са овим питањем, а на име: далије ово питање регулисано позитивним законским прописима; ако није регулисано, има ли овакав уговор законске важности; може ли се тражити раскид његов по том основу што има за предмет туђу ствар; да ли су овакви уговори дозвољени и могући по закону и каква су права и обавезе уговорача, ако се уговор не може непосредно извршити онако како гласи а један уговорач захтева његово извршење? Питање, да ли има законске важности уговор о продаји туђе ствари, није једнако'регулисано у законодавствима појединих држава. У римском праву овакав уговор није био ништаван ш(ег раг1е8. По аустријском праву продаја туђе ствари такође вреди, ма да нема изричног прописа о томе. Али по аустријском, исто као и по римском праву, сам уговор не преноси својину ни ш!ег рапев ни у погледу трећих лица, већ се својина преноси предајом-традицијом ствари, те егзистенцијл самог уговора, о коме је овде и реч, није узависности од предаје, већ то може бити обратно, ако треба креирати какво стварно право, а питање о његовом испуњењу сасвим је друго питање. Овакви уговори вреде и у немачком праву са истог разлога. По француском законодавству напротив овакви су уговори ништавни одн. рушљиви (чл. 1599. гр. з. ф.). То долази отуда т. ј. као последица тога факта, што се по њему својина ш!ег раг(е5 преноси уговором и што предаја има само тај циљ, да акципијенса, који је и пре предаје стекао својину, уведе у фактичну државину и уживање ствари, па се сматра да не вреди ни сам уговор кад не вреде последице које он производи-пренос својине, услед тога што ствар није продавчева. Наравно, у погледу трећег лица, и по француском праву својина не преноси уговор него предаја. Што се тиче нашег права, а специјално грађ. законика за Краљ. Србију, ни он, као ни његов изворник-аустријски грађански законик, не садржи изричну