Branič

ЈШШЈМ СК1МЕК 5ШЕ Г.ЕСјЕ

405

II Из начела пиИит сг1теп зте 1е§е следује у првом реду тачио ограничење судијске функције: судија има само да аримењује закон а не да га сшвара. Судија дакле има функцију судије, примењивача закона на конкретне случајеве, а никад да доноси законе, да буде законодавац. Према томе он сме изрицати казне само за таква дела, која су у закону изречно за кажњива проглашена пре но што је дело учињено. Дело за које судија има да изрекне казну мора дакле потпуно одговарати не само једном од закона утврђеном чињеничком стању него и одредбама општега дела кривичнога закона, које долазе у обзир. У овом погледу никада не сме судија попуњавати празнине закона, па ни у оним случајевима где законска одредба недостаје очевидно због тога што је превиђено да се донесе, где би кажњивост дотичне радње потицала из општег духа закона и одговарала правном осећају народа. Према томе не сме се кажњивост изводити из обичајног права а не сме се ни на законској аналогији оснивати. Тамо дакле где судија наиђе на празнину у закону, он мора прогласити ослобођење од одговорности без обзира на то какве се врсте недостатка у чињеничном стању тиче ова празнина: судија нема права да чињенично стање допуњава ма у којем погледу. III Пре национал-социјалистичких и совјетско-руских доктрина сматрало се у културним државама да је начело пи11ит сптеп зте 1е§е темељ модерног кривичног права. Тако је и данас с изузетком ауторитарно уређених држава. Ван ових држава данас се сматра да кажњавање никад не лежи у интересу правнога поретка. На против, интерес државни, друштвени и појединачни лежи у томе да се кажњавање као „нужно зло" у колико је могуће мање примењује. Камо лепе среће кад нико не би ни нарушавао правни поредак, кад би сви људи мирно живели у заједници, не вређајући туђа права. Из тога следује да право и законодавство, пре но што употреби казну, мора све учинити да спречи радње које су као кажњиве проглашене. Као прва мера на овоме путу има се сматрати: јасно, за свакога разумљиво објављивање и описивање оних радња које се за друштвени поредак и за правни живот у опште приказују као толико штетне да се њихово вршење кажњава прописаном казном. Претња казном дакле мора увек претходити самом кажњавању. Сваки треба у напред да зна шта га очекује ако учини једно дело, које закон као не-

логним прописима. Судија може сваку „еоцијално опасну" радњу или пропуштање сматрати као злочин и применити на учиниоца „мере безбедности," у које долази и смртна казна стрељањем (чл. 21). Немачки националсоцијалистички правници правдају укидање овога начела тако што веле да оно „омогућава опасним људима да постигну своје по народ непријатељске циљеве" и зато препоручују да се у кривични законик унесе одредба: „Али ако је нека радња, која није изречно за кажњиву оглашена, неморална по здравом народном схватању, и ако њено кажњавање захтева једна правна мисао, која лежи у основи једног одређеног кривичног закона, онда ће судија за ту радњу утврдити казну у оквиру кривичног закона аналогно примењеног". Што је ових дана и учињено у немачком законодавству и тиме грађани остављени на милост и немилост судијске самовоље,...