Branič

436

»Б Р А Н И Ч"

се затвором до три месеца или новчано до ЗООО.-дин." То је у ствари теоријска дефиниција самовлашћа, која је као таква унета у Кривични Законик. Кривично дело самовлашће је, дакле, према горњој дефиницији такво дело, које се састоји у самовласном орибављању извесног имов. права од неког лица, које сматра да је лишено свога имов. права. То самовласно прибављање свога имовинског права је карактерни знак самога дела, који га одликује као дело вш §епепб, а за разлику од других кривичних дела, законом предвиђених н кажњивих. Самовлашће као кривично дело се јавља у најразличитијим облицима, и то је, ваљдз, једино кривично дело у коме ни један случај истог није индентичан са другим. Значи: да самовлашће као крив. дело такве је природе у коме би се ради аналисања самога дела морало ићи од случаја до случаја, да би се, на тај начин, могао разумети прави смисао самога дела, јер се као што напоменусмо, манифестује у најразличитијим видовима. Један такав случај, који се врло ретко јавља и може јавити пред очима нам је, а који нас је навео да се ссврнемо на дело самовлашћа. На име пред једним среским судом лресуђен је један случај самовлашћа, који на први поглед, површно гледан, не изгледа ни мало компликован и баш због тога може довести човека до погрешног решења. Реч је у овоме: Неки X. прода свој чамац У. Приликом предаје чамца У. овај му, на име куповне цене, плати извесну свогу новца с тим да му касније, кроз најкраће време, исплати и остатак цене. Како X. није у речено време измирен у остатку куповне цене, он-Х. је сматрао да је уговор о купо-продаји пом. чамца између њега и У. раскинут и једног дана дошао је на Саву, на место где је У. везивао чамац помоћу ланца на катанац за обалу и разбио катанац, отеравши, том приликом, чамац на друго место. Сазнав за ово У. дође на место, где је X. дотерао чамац, узме га и врати га на место где га је до узимања од стране X. држао. На то X. подигне крив. пријаву против У. оптужујући га, да је према њему учинио У. дело самовлашћа, и да се као супсидијарни тужилац придружује крив. поступању. Прилнком расправљања овога случаја, суд је стао на гледиште, да, у овом случају, не може бити речи о самовлашћу у радњи У., пошто се и сам X. налази у делу самовлашћа. Одмах да напоменемо, да се са оваквим резоновањем потпуно слажемо. Јер, по мишљењу суда, које је сасвим тачно и исправно, онај ко се и сам налази у делу самовлашћа, не може се позивати да је од стране неког лица повређен у своме имовинском праву т. ј. да је лишен извесне имовине, до које је и сам дошао истим начином. Да би, дакле, било места позивању извесних лица на суд, као институцију која је позвана да путем закона спречава остваривање имов. права самовласним путем и да лица, која та права вређају (и, самим тим, посредно или непосредно, вређају правни поредак)-кажњава, гарантујући на тај начин имаоцу мирно уживање истих права,-од тих се лица, која се позивају на суд, тражи, да се и сама покоравају законским нормама, те да би њиховом тражењу било места. И чим овога има долази санкција суда у одмеравзњу казне. Све је ово речено и важи у случају ако имамо дело самовлашћа с једне стране т. ј. са стране лица које вређа једну законску норму, у којој је такво дело оквалификовано као законом забрањено и кажњиво кривично дело. Но § 383 не даје нам решење горњега примерагако би се и друга страна, која се лозива на учињено дело самовлашћа од противне стране, и сама наласила у томе делу? У таквој ситуацији могли бисмо се помоћи, ако се обазремо на односне прописе. Тако § 3 ст. 1 крив. зак. каже, да ће се Кривични Законик нрименити на свакога ко учини у Краљевини Југославији кривично дело, јер по § 21 истога закона !§ногап(!'а 1е§!з посе{ (у случају да је буде и да је има), сем у случају заблуде из §§ 19 и 20, неурачунљивости-§ 22 нужне одбране-§ 24 или у случају стања нужде-25 крив. зак. Ако се пак § 3 крив. зак, доведе у везу са § 274 крив. суд. поступка, који говори о слободном судијском уверењу, онда би по томе излазило, да суд по слободном уверењу цени кривицу једне и друге стране у конкретном случају и да по оцени доказа утврди величчну кривице једне и друге стране. На тај начин, од оцене суда, с обзиром на изнете доказе одн. прикупљени доказни материјал у сваком случају понаособ и резултира изрек суда: има ли кривице једне или обеју страна. Но ми смо за решење, које смо напред изнели, јер нам изгледа логичније и за које сматрамо да више одговара слову закона, а на име: у случају да ]едно лице тражи интервенцију суда, ради заштите неког свог угроженог имовинског