Branič

ПОЈАМ ПРАВА

509

иравној литератури после дела Јована Филиповића изашлог 1863 године под насловом „Филозофија права као наука о истражижању умнога права" и превода „Енциклопедија права" од проф. с. Теодора Тарановског, која оба претстављају израз научно;правних схватања која у великој мери не одговарају погледима и приликама данашњице, до дела проф. г. Михаила Лановића изашлог 1934 године под насловом „Увсд у правне науке" и сада наведеног дела проф. г. Ђорђа Тасића, нисмо имали један потпун, синтетички, социолошко-филозофским посматрањима пот.крепљен и објашњен општи теориско-научни систем. Дело проф. Тасића долази да, на један потпун начин, задовољи и ту неоп.ходну потребу, претстављајући, или бар хотећи да претставља, најбољи израз времена и друштва момента обраде система, уносећи или боље коначно афирмирајући у области опште правне теорије, а тиме, надамо се, и у обласги посебних систематских обрада појединих правних материја, један нови, данас у другим земљама развијеније правне културе а посебно правне науке, већ опште усвојен и од т. зв. званичне науке, т. ј. катедарске науке, -начин посматрања ствари. — Појам права је један од најглавнијих лредмета опште теорије права изнете у књизи г. Тасића, која претставља и која ће, вероватно, за дужи низ година претстав,љати нашу водећу књигу у овој области. То нам даје повода, мислимо с разлогом и оправдано, да се мало, у колико нам то допушта простор овога часописа, задржимо на овом основном појму. Соцајални живот, као израз самога факта постојања човека у друштву, јер је човек увек и свуда живео и делао у друштву •(изолован као појединац, у облику разних литерарно или чак и филозофско-социолошких замишљаја, човек претставља само ненаучне Робинзонаде), намеће људима известан систем друштвених прописа који као такви претстављају свакако једно ограничење ■човека, с тога и једну дисциплину, спољашњу и унутрашњу. У томе склопу социјалних прописа, правни прописи, па према томе и право, су, претстављајући, као и сви остали друштвени прописи, друштвени прописи, друштвене вредности које се као објективне вредности намећу друштву одређеног времена, и то не произвољно већ под извезним претпоставкама које условљавају њихов обим и садржину, једна од појава која је временом добијала све већег значаја, издвајајући се од свих других облика друштвених императива, а посебно добијајући све изразитију своју индивидуалност. Све су те норме, по мишљењу проф. Тасића, нужне као такве јер претстављају израз друштвеног стања у коме човек дела и живи. Човек је гооп роПШсоп (политичка животиња), како је то рекао стари Аристотело. Никад он није сам већ с

природи одн. његовим погледима. Отуда, постављајући као основни закон закон друштвене динамике, који ће имати у сукобу да буде одлучан, друштвене науке покушавају да задовоље, у колико је то могуће и у колико то није у очитој супротности са законом друштвене динамике, а све то у намери да што боље одговоре своме циљу : правилном регулисаању односа у друштву, свака у одређеној области, будући одблесак тих односа у прошлости и будућности. — В. даље у нашем раду Кодификација грађанскога ирава, у Правосуђу за април 1935 и даље.