Branič

ПРИКАЗИ

547

Лаичко законодавство прозтирало се је на бракове хришћана неправославних л израелита у Србији. Од Конкордата из 1914. године спорове око римокатоличких ■бракона расправљају католачки црквени судови, тако да за брачне спорове израелита и старих католика остају једино надлежни редовни судови. У Словевачкој и Даллацији постоји искључиво црквени брак а грађански брак по нужди кад свештеник неће будуће супружнике да венча или кад они припадају разним вероисповестима. Од 1868. године не постоје црквени судови у Аустрији којо) су припадале провинције Словеначка и Далмација, тако да брачне спорове расправл.ају грађански судови. У Војводини важи искључиво грађански брак и брачни спорови долазе у искључиву иадлежност грађанских сулова. Али према Брачном правилнику за бракове закључене у српској православној цркви на територији Војводине, који немају никакве важиости без грађанског брака, у случају брачних спорова, надлежан је црквени суд. Г. Перић сасвим правилно палази, даје Брачни правдлник донет у прекорачењу надлежвости Архијерејског сабора, јер је прописао и материјално-правне 'брачне одредбе, док се по Уставу морао задржати само на формално—правним прописима.

Цесија ;(пренос, уступање) облигације јесте уговор којим једно лице — цедент уступа своју облигацију другом једном лицу — цесионару. Са тим уговором -хао што је познато, везапо је много спорних ситуација. које није све стигао законодавац да расправи, Ову спорну материју изучио је свестрано г. Перић у горњој расправи. Пошто :Је стране читаоце, којима је у главном ова расправа упућена, упознао са српским грађ. закоником и његовим изворима, прешао је одмах на саму матерпју, означавајућн, да се грађанско законодавство бави само цесијом грађанских обавеза док су остале цесије — трговачке, меничве, чековне, нормиране у трговачком односно меничном и чековном закону. Облигација се може преносити слободно и без пристанка дужника, пошто она има за циљ једно новчано добро и није везана за личност. Међутим, за промену дужника, тражи се увек пристанак повериоца. Али облига тлје везане за личност не могу се преносити на другу личност. Наравно да облигацша вољом странака може постати непреносива. Општи прописи о важности уговора и овде се примењују. Способни уговорачи — цедент и цесионар — могу пуноважно пренети обавезуједног малолетника лошто за овај пренос није потребан пристанак дужника и обратно, правно способан дужник ниуколико ие утиче на уредност цесије извршене између неспособних лица, ■која остаје без правве важности. Г. Перић сем тога налази, да ни еманциповаи малолетник не може пуноважно пренети хипотекарну залогу. За пренос облигације не тражи се никаква форма. Довољно је да је у томе •смислу изјављена јасна и озбиљна воља и да она иије противна јиб со§еп8-у. У погледу правних последица цесије треба разликовати однос цедента и цесиопара и однос трећих лица према цесији. Са цесијом, цесионар постаје сопственик цесије са свима споредним правима. Није ротребан никакав гаосЈиз ас^шгепЈј налази г. Перић, већ је довољан само :Ши1ц5 пошто }е цесија перфектна са изјавом само воље уговорача без икаквих других форми. Из тога излази као правпа последица да све што облигација доприноси (интерес, дивиденда) припада цесионару од тренутка изјављене воље оба уго•ворача, без обзира на то, да ли је извршена традиција цесије, као што је и сав :ризик на цесионару од истог тренутка. Цедент гарантује цесионару да обавеза постоји и да је пуноважна и у томе смислу дужан је да пружи цесионару своју помоћ код суда кад овај буде остаривао своје право према дужнику. Ова би обавеза застаревала за три године од цеслје као што налази г. Перић и као што је закон решио за накнаду штете. Све ове обавезе цедевта врестају у случају бесплатне цесије вли ако је цесионар изрично одустао од ових права на гаранцију. Према дужнику, цесија производи дејство од момента обавештења о томе од било кога угОворача или од саЗнања на макакав други начин. Све до тог момедта, дужник може цеденту исплатити дуг и ослободити се обавезе. У том слу-чају, цесиовар не може иишта више тражити од дужника већ само од цедента. На крају г. Перић третира ситуацију друтих особа које нису дужници, на ■лр. првог, другог и т. д. цесионара или заложног повериоца — цесионара.