Branič

512

„Б Р А Н И Ч"

карактеристике као норме друштвеног живота. Између три дефиниције о праву: да јеправопринудна организација, те дагаимасамо у држави одн. да је оно само државно (I), да је право организација у опште без обзира на средство принуде, услед чега се појам права проширује не само на принудне организације које нису држава,, него такође и на вољне, не само на организације ван државе, које могу бити на равној нози са њом, него и на организације у оквиру ње, у колико су аутономне и у колико држава не води рачуна о њиховим унутрашњим прописима (II), и да је право социјална свест која се појављује као спољашњи ауторитет, које не поричући истина постојање организације, не претпоставља је као нужност, управо схватајући је, у крајњој линији, као што смо то већ' горе истакли, израз и остварење те социјалне свести (III), г. Тасић се, у циљу да својим појмом права с једне стране обухвати појаве које су се развијале у историји, стање ствари у садашњости, а. с друге стране да пружи могућност, по његовом мишљењу и једину, сагласности појма права са постепеним прелазима у санкцијама и релативности санкција по ефикасности, изјашњава за ширу дефиницију, управо, ако смо га добро схватили, сматра правом ону појаву друштвенога нормативитета која, заснована на социјалној свести средине у питању (с обзиром на идеју релативитета), без обзира да ли су у питању односи подређености или приређености, односи подређених и надређених или односи једнаких, има за циљ, путем санкција различитог квалитета у погледу интензитета али поглавито и по правилу путем спољне принуде — силе, правду и ред у друштву, који, опет, имају основа у солидарности, али који се, као два њена вида, могу и разићи 6 ). На тај начин он сматра да се као правне норме истога квалитета, само можда не са санкцијом истога интензитета, имају узети и

примитивно доба целокупан социалан живот био је под окриљем религије, јер је човек мислио и осећао религиозно, тако да су и санкције налазиле оправдања и основа у религиозним претставама. У томе се види јасно како санкције и вишег ступња, које се састоје у употреби физичке силе кад ова буде потребна, морају садржатн један моралан елеменат у себи, који се не губи ни доцније него се преображава. У пркос постепености санкција, има ипак смисла правити разликовања међу правилима (поделити их на више врста). В. стр. 31—32. — Излагања са којима се не би могли, поред другог, потпуно сложити посебно у колико је у питању нужност и неопходност моралних основа државне принуде, одн у колико је у питању стварно постојање у данашње време такве моралне основе. Не негирајући то да би било потребно да се државна санација оснива на моралним схватањима друштва, чини нам се да таква основа данас не постоји, бар не као правило. Сила је, у највећем броју случајеза, основ државне санкције, јер долази као израз надмоћности интереса једних над интересима других чланова заједнице, а како се, по правилу, дешава да супериорнији интереси буду интереси једнога мањег, управо малог броја чланова заједнице (једна класа), то су обично и ти појединачни, посебнн, класни интереси претпостављени интересима већине, друштва, дакле целога колективитета. Зато би се тврђење проф. Тасића могло примити само као хипотетичан захтев који се изводи и намеће као нужна последица друштвенога развоја: колективизације права, а не као стварно постојећа појава — В. о овоме излагања нашега колеге г. Јована Ђорђевића у његовој одличној тези гаррогГз еп(ге 1а МоИоп Л'Е1а1 е1 1а ИоИоп с!е С1аз$ез: 8оаа1ез, Рапз 1933. 6 ) В. ближе нарочито други и трећи одељак Првог дела (посебно §§ 1, 2 н 5 другог и 1, 2 и 3 трећег одељка) и Други део (посебно § 2).