Branič

ПРОБЛЕМ ЗАКОНСКЕ И ПРАВНЕ АНАЛОГИЈЕ

сно. Узроци тим појавама су, најпре, доскорашње признање закона као јединог извора и искључива употреба метода рационалистичког и образовање правника у смислу строгог поштовања текста. Затим узроци леже и у савршенству нашег логицирања с једне, као и савршенству саме методе с друге стране. „По правилу закључак по аналогији мање је сигуран од индуктивног закључка." Док је, наиме, „дедуктивни закључак потпуно сигуран, а индуктивни вероватан, дотле је закључак по аналогији мање више несигуран." Да би се, пак избегла погрешна закључивања треба имати на уму да „штогод је број сличних особина два објекта на основу којих се изводи конклузија већи, вероватност конклузног закључка по аналогији све је већа." 16 ) И ако се оним захтевом да нова ситуација по свом „интересном положају", по разлозима и циљевима закона, одговара ситуацији предвиђеној у правилу хтело рећи, да су то баш оне битне особине према којима треба вршити закључивање, то би било потпуно оправдано. Ма како се дефинисало субјективно право, ипак главни његов елеменат остаје интерес. На тај начин кретали би се тачно у домену који је детерминисала законодавчева воља с једне, а сдруге сгране свуда где би се аналогија показала као недовољно сретство признали би пуну активност судије, дајући му улогу ствараоца. Јер ако би примили и остали при досадањем схватању, по коме се закључивање може вршити и по удаљеним особинама, везујући та решења за вољу законодавчеву, дошли би до закључка да је сам законодавац овластио судију да мења смисао правила, другим речима, да, служећи се лицемерством, негира законодавца. Јер, нема спора, да се смисао правила савршено мења, ако га судија буде примењивао и на односе код којих је сличност тако мала, да је једва има. Међутим, ограничивши овако област аналогије, судија би чешће доиуњавао законодавца, налазећи за нове односе правилнија решења, него што су ова законска. Нешто, што се с обзиром на трансформацију живота и непокретност законодавне машинерије мора примити. Круг у коме би доминирала воља законодавца био би мањи. Али у њему би, заиста доминирала арава воља законодавца. У оном првом резоновању, круг о коме је реч био би већи. Али у њему би владала диаз1 воља законодавчева. Анализирајући гледиште нашег уваженог г. професора дошли смо пред постављену дилему: шта је се хтело третирати, први или други проблем. С обзиром на сву нелогичност прве хипотезе и на сву оправданост друге, мислимо да је тежиште расправе други проблем. Дилема о којој је реч, проузрокована је тиме што су та два проблема уплетена, једаи прожима други, један се, нигде, не одваја од другога. Да су то две одвојене ствари нови појам супротан старом и допуна старог појма или боље оправдање његово — на томе не треба нарочито инсистирати. Само тако се може разумети да се ово „схватање" аналогије противставља свима досадањим која, у главном, значе закључивање по сличности. Овако како смо ми разумели проблем, ово гледиште

16 ) Бр. Петронијевић: Основи логике 1932 г. Други део: методологија.